Gutam tablete za sezonsku alergiju, poluzaklopljenih očiju i razmišljam o radosnim ljudima koji već mesecima dozivaju proleće i sunce. Eto vam sada proleća, prolećnog umora i sezonske alergije. Umesto da mi daje energiju, sunce me baca u krevet svakih par sati, a čini se da od spavanja imam i vrlo bolnu upalu mišića.
Ovog popodneva ne mogu da spavam čvrstim snom jer u pozadini čujem svoje disanje koje proizvodi čudne zvuke zbog jedne nozdrve koju lek za alergiju nije uspeo izlečiti. Ipak, druga nozdrva mi je još uvek u funkciji i registruje gnusne mirise. Otvaram oči i vidim neizmerno srećnog sestrića i svoju sestru koja mu menja pelene, udaljena samo nekoliko centimetara od moje glave. Koliko god to iz moje perspektive zvučalo neverovatno, danas nisam raspoložena za malu decu pa zato odlazim u vožnju biciklom kroz uske, mirne ulice oko moje kuće. Možda ovo trenutno ponašanje pomogne mojoj sestri da shvati da žene, niti su rođene isključivo da bi rađale, niti mogu uvek biti raspoložene za decu. Mada, ne dešavaju se takva čuda često. Tri godine nisam vozila ništa što ima točkove, zbog realne činjenice da ja umem da napravim zastoj u saobraćaju i u najmirnijoj ulici. Ovo vozilo na dva točka je najniža stvar za odrasle sa kojom sam se susrela, ali uprkos toj činjenici ja i dalje ne mogu da dohvatim tlo dok sedim na njemu. Sreća pa mogu da skočim u svakoj (ne)prilici i zaustavim se nogama. Sviđa mi se osećaj prijatnog sunca i vetra na licu dok prolazim kroz poluprazne ulice. Zalazim u ulicu u kojoj se kuće ne vide najjasnije od belih drvoreda procetalih višanja. Zatvaram oči, lagano podižem glavu i prepuštam se osećaju. Na časovima joge sam delimično naučila da oteram misli u pojedinim momentima i pustim prazan um da luta svemirom. Nisam nikada verovala da ću to uspeti, ali to je ovo što mi se upravo dešava - momenat i ja. Doduše, ne uspeva uvek, štaviše, ne uspeva skoro nikada. Iako se osećam kao Amelija Pulen u istoimenoj bajci (da dovoljno želim, mogla bih čuti melodije Jan Tirsena u pozadini) svesna sam da bi voženje bicikla zatvorenih očiju moglo dovesti do svakakvih posledica. Mogla bih pregaziti neku životinju, u najgorem slučaju životinja bi mogla pregaziti mene. Mogla bih imati bliski susret sa nekim automobilom u pokretu, a u najblažem slučaju, mogla bih doći do kraja ulice i završiti u nekoj kilometarskoj njivi. Osećam suze u očima i golicanje u nosu pa shvatam da sam izabrala pogrešan momenat za vožnju biciklom kroz ulice sa procvetalim voćkama. Sad je kasno, napraviću još jedan krug i malo razmišljati, ne može mi biti gore nego što jeste. Ako mi već fali mašte, prepustiću se realnim mislima. Onom trocifrenom broju misli koji svaki minut proleti kroz moj mozak. Ipak, neka pitanja se nameću češće nego ostala. Zašto često ne umemo da volimo sebe onako kako nas drugi vole? Zašto ne možemo da sagledamo situaciju realno onako kako je vide ljudi oko nas? Zašto mi histerišemo dok nas okolina mirno posmatra? Hoću li biti pametnija ako se uplašena zatvorim u sobu i tako sebe zaštitim od svega ili ću ipak biti uspešnija ako dopustim nekome da me voli, čuva i uveseljava na onaj način koji ne uspeva svima? Zašto se često opiremo radosnim mislima i situacijama i mislimo o budućnosti, umesto da se prepustimo momentu? Možda se sve to postiže dugom vežbom, nisam sigurna, a možda trebamo da naiđemo na ljude koji će nas uhvatiti za ruku i pokazati nam kako se to radi. Možda treba da shvatimo da se posebnim ne postaje širenjem negativnih misli. Mada, nisam najsigurnija da li trebam da pustim emocije da se međusobno dogovore kako će upravljati mojim umom ili možda ja treba da upravljam njima.
Skrećem u svoju ulicu, kako bih požurila kući, našpricala se svim sredstvima za ublažavanje alergije i spremila se za šetnju gradom. Treba iskoristiti prolećne dane za to malo lepoga što nam daje, osim divnog šarenila i zujanja vrednih pčela. Dobro, možda ipak volim proleće, samo lažem, jer ne umem da uživam. Idem šetati sa svojim mislilma i sa njim. Kad sam mu već dopustila da me uhvati za ruku u javnosti, dopustiću mu i da mi pokaže kako se prepušta momentima i prednostima sunčanih dana.
Autorka: Adrijana Hodžić