|
Šifra za Sims je klapaucijus, a stari kompijuter se otvara na dpi. Sada imam novi, naravno. Pričam o onom, nikada zapravo mom, već maminom lap topu, koji je kod mene bio čitavih dva dana. Davno, davno. Ali znam šifru i dalje. Ona je urezana u moj mozak. Tri random slova izabrana čineći savršenu kombinaciju za pamćenje.
Neke šifre nikada ne zaboraviš. Neka lica, ostanu dugo, zauvek, u tvom sećanju, a ne znaš ni kada si ih ugledala. Da li ih znaš ili ne, da li su ona samo proizvod tvoga sna, mašte, ili je to maska onog izgubljenog čoveka kojeg si videla juče u autobusu. Ali zašto je baš on bitan, zašto baš taj jedan potpuno nasumični čovek, može dovoljno dugo da se ureže u naša čula, da bismo se mi celog života pitali, kako je naša percepcija izabrala baš njega?
Tebe sam izabrala i ti mi se sviđaš. Ne znam te, nisi lep, nemaš ništa posebno na sebi. A svi mi mislimo da smo tako posebni. Da odelevamo vremenu, da imamo svoje ambicije, vrednosti, ideale koji nas čine drugačijem od ostalih. I onda nas sustigne ta poražavajuća istina. Ujutru se budiš za školu, isto kao i ja. Znam, ista smo smena. Živiš dalje od mene, pretpostvaljam da ti treba više vremena, da se spremiš, obučeš, doručkuješ. Da opereš zube, umiješ se, spakuješ knjige u torbu i nađeš patike. Možda si uredan, knjige si spakovao već prethodnog dana. To bi bilo korisno. Možda ti odeća stoji razbacana po celoj sobi i živiš u tom svom nekakvom kreativnom haosu koji ne predstavlja ništa drugo, do tvoju lenjost. Možda nisi umetnički nastrojen, ne znam, ne poznajem te još dovoljno. Ali, kada bi mi dopustio rado bih susrela tvoju svetlu i tamnu stranu, tvoje vrline i mane. Ne verujem da te neko vozi do škole. Ne, već smo veliki, a i benzin je skup. Sigurno se gužvaš po autobusima, isto kao i ja, samo drugi broj, druga ruta, drugi putnici i vozač. Neki drugi dvocifreni broj drugog autobusa. Možda čak i počinje istom cifrom. U autobusu strahuješ od nove bus plus kontrole. Ili uredno poništavaš svoju mesečnu povlasticu. Možda imaš društvo sa kojim putuješ svakodnevno. Ta tvoja ekipica sa kojom si po ceo dan u školi. Družite se od detinjstva, prijatelji iz kraja, kolege u najrazličitijim avanturama tvog detinjstva. Živiš u drugom kraju grada, to znam. Ali, naše detinjstvo je sigurno bilo slično. Ista smo generacija, svedoci smo iste istorije koja se tada odigravala.
Sigurno si i ti nekada bio u skloništu. Znaš, ona siva mala prostorija. Imala je nekoliko kreveta, sećam se dobro. Ali ta uspomena nije strašna, naprotiv. Prolazim kroz dugačke hodnike ne shvatajući zapravo gde se nalazim. Ulazim u jednu, a izlazim iz potpuno druge zgrade. Tu sam upoznala neke zabavne ljude. Ne sećam ih se više ! dobro, ostalo je samo to osećanje zabave koje se javi kada pomislim na njih. Ta lica, te šifre ljudskih maski, nisu mi ostala urezana u uspomene. Samo simboli, beživotni detalji koji nekome nisu značili ništa, a meni tada sve. Dokaz mog postajanja u takvim vremenima. Kec herc, vaza sa cvećem, plišani medved bez jednog oka. Predstave Baš Čelika na Tašmajdanu. Mala Milica na wc šolji. Sve te pojedinosti koje zajedno čine veliku, snažnu i otužnu priču o narodu, zemlji i njenim neprijateljima i prijateljima, menjanju vlasti, političarima, Evropskoj uniji. Tada ništa od toga nisam ni razumela, vozeći se srećno na pali-gasi u Čuburskom parku. Ni toga više nema.
I tebi siguno nedostaju uspomene iz prošlosti, detinjstva. Mesta, ljudi, izleti i igračke.Verujem da si iste stvari proživeo kao i ja. I ti si iz Beograda, rođeni smo iste godine. Možda ne voliš da se vraćaš u prošlost. Tako si vaspitan, futurista, za bolje sutra. Ali verovatno te politika ni ne zanima. Naravno, imaš svoje stavove, misli, svi smo žrtve našeg trenutnog postojanja. Ali ne mešaš se ništa više od toga.
Volim to što imaš neki svoj svet. Previše si izgubljen da bi psihički bio na ovom svetu. Gde tada odlaziš i gde se nalaziš? Prođeš pored mene na hodniku nekada, sa istom tom svojom ekipicom od koje se ne razdvajaš. Nekada me i pogledaš, znam da ne izmišljam i ne umišljam. I ja za te dve sekunde, ugledam u tvojim očima neki drugačiji svet. Neku umetničku ekspresiju koja čeka da bude izražena. Taj pogled, koji govori više od reči, a opet ne znam mu smisao. Ne znam o čemu razmišljaš, ali, ah, tako bih volela da sa mnom podeliš bar deo svog univerzuma.
Ne odvajaš se od tih ljudi. Uvek ste zajedno, tako zauzeti i rezervisani. Nekada se bojim. Možda me ti i ne gledaš, možda samo prolaziš, bacajući pogled i upijajući činjenice oko sebe. Prosto ne dopuštaš nikome da ti se približi. A znam da bi to mnogi želeli.
Mi smo obični i isti. I ti si se spuštao na dupetari (ili klisku, za one moderne), išao na more u Crnu Goru, spuštao predmete niz ulicu kada je poplava, trčao za automobilima. Imao skejterke u nekom šestom razredu i dužu kosu, a onda kupio air max. Ali to je već stvar ukusa. Imao piczo, myspace, a sada postaješ zavistan od fejsbuka. Naravno da te imam u friendovima. Postajem psihopata koji te virtuelno uhodi, ali to ne želim. Bolest modernog doba.
Naše mame i tate rade, umorni sa posla dolaze kući. Imaš li brata ili sestru? Starije ili mlađe? Toliko čudnih, isprepletanih, raznih priča koje svaki pojedinac može da ispriča o svom životu. A opet, svi smo tako obični.
Nisi lep, znam, znaš i ti, svestan si toga. Nisi visok, nisi najbolji djak u skoli, nemaš svoj bend, nisi košarkaška zvezda. Imaš kratku kosu, ošišan na keca. I živiš u Beogradu. Ne znam kakvo mišljenje imaš o sebi. Ne mogu da te razumem, a imam veliku želju i potrebu da to uradim. Razmišljam da li bih ti se mogla svideti, a onda shvatam da samo treba da budem ja. Ti si nesavršen. I ja sam nesavršena, ma koliko želela da budem suprotno. Više volim ljubav običnih ljudi, u mom gradu, a ne američke filmove sa visokim plavušama i prelepo građenim crnokosim sportistima. Imamo braon oči. Nekima su one lepe, meni su obične. Ne znam koji su tvoji ciljevi u budućnosti. Maturanti smo, šta čekaš? Da li imaš frku oko prijemnog? Znam, ja imam. Te devojke sa kojima se družiš, one su različite, ali sve su lepe. Ne pokazuješ znake simpatije prema njima, i to mi se sviđa. Da li je to zbog tvoje stidljivosti, ili zbog preterane arogancije? Stidjivost ubija, i uništava mnoge mogućnosti. Ali nemoj biti ni napadan, pusti sve da teče svojim tokom. I pogledaj me, makar još jednom, da pokušam da uvidim šta se krije u tim običnim, braon očima.
Autorka: Jelisaveta Ilić
|
