I šta sad, pitaćeš me kad otvorim prozor i ugasim svetlo. Onda ću, napipavajući nameštaj, prići krevetu i opružiti se kraj tebe. Osetiću mešavinu mirisa tvog i svog znoja i smoga i đubreta s ulice. Ponovićeš pitanje, ali ja ću se već praviti da spavam, i slušaću lagani noćni povetarac kako pomera prljave zavese poput utvare, i nekoga napolju kako se pijano smeje, i tandrkanje starog automobila. I misliću o tim ljudima napolju, o tom što se smeje i o onom što vozi, i trudiću se da ne budem svestan tvog prisustva.
Poželeću da nije tako prokleto vruće, da nije takav pakao, ovde u potkrovlju, kao verovatno i u većeni drugih stanova. Sigurno ću se ponadati i da te ujutru neću zateći u svom krevetu. Nadaću se oproštajnoj poruci na noćnom stočiću, ili na jastuku, ili kod ogledala, ali ne previše, znam da su to pusti snovi. Razočaraću se kada se probudim u zoru i vidim te, otvorenih usta, ulepljene kose i izgužvane spavaćice, kako tiho i iritantno hrčeš, poput te bebe o kojoj toliko pričaš, a koja bi nam oboma došla glave, ovako ili onako. Zar nemamo već dovoljno problema? Zavrteće mi se u glavi kad naglo ustanem, protrljaću oči i zevajući ću se uputiti ka kuhinji, svestan dragocenosti ovih par trenutaka dok ti spavaš, a ja kao da sam potpuno sam na svetu. Otvoriću poluprazan frižider, izvaditi flašu mleka, otpiti iz nje i vratiti je nazad. Nepromišljeno ču otvoriti kuhinjski prozor, vrata spavaće sobe će se zalupiti i ti ćeš se probuditi. Opsovaću sebi u bradu, a ti ćeš glasno uzdahnuti i uroniti lice u jastuk. Par sekundi kasnije pogledaćeš u mali digitalan sat na natkasni, uspravićeš se u krevetu, proći prstima kroz prljavu kosu, protegnućeš se, počešati leđa i ustati. I tako će se moji podnošljivi minuti okončati.