ПОНЕДЕЉАК: Палици приступам ко живом организму! Јер… Ко зна кад ће да затреба. Погодна је за све прилике; од прегласне буке код комшија изнад, стимулације просветних мишева да разред ипак завршим без кеца, до утеривања правих националних вредности у посрнуле. Никад нисам био омиљен, али откад ми је ћале набавио палицу, стекао сам велику моћ убеђивања.
Доносим све одлуке: Избацујем непожељне, просвећујем непросвећене, лечим болесне, и најбитније, како ме је матори увек учио, овим комадом чврсте грађе слободно изражавам своја осећања. Ех, да је сад ту да ме види, био би тако поносан на свог мезимца! У Падинског скели је, нажалост... Насиље у породици. Напаковали му, класика. А и мајка – џиберка, не може да истрипи неколико удараца песницом...
Браће и сестара немам, бар не рођених. Ватрени навијачи, гробари, моја су једина браћа. Добро, ‘ајде, има ту и браће Руса, Грка, бојовника патриотске мембране “Образа”, солдата новије родољубиве мисли из “Покрета1389”, и свих других, правоверних, родољубивих и неиспраних мозгова. Ето, па нек ми неко каже да сам ограничен и нетолерантан!
УТОРАК: Поново гланцам своју палицу. Понекад ми се чини да ће ако са њом не поступам пажљиво, добити температуру и повишен крвни притисак. Одлазим у радњу по доручак. Купујем искључиво домаће! Све друго, а посебно ако долази из непријатељских земаља, бојкотујем. Од “домаћег” налазим једино хлеб, па одлучујем да направим изузетак те узимам словеначку “Аргету” и “Цоца Цолу”. Тешка срца. Док стојим пред касом, оштрим оком региструјем плочицу са именом “Луција” на реверу касирке. Није наше, дефинитивно. Ко је она? Шта је? Одакле је? Може ли да ми наброји претке 500 година уназад? За кога ради? Дилема стиже дилему, а ја жалим што нисам понео чаробну палицу да ту некакву “Луцију” пошаљем тамо одакле је дошла! Све ми је то сумњиво! Док трасирам пут до стана, лагано, равногорским кораком скрећем у улицу седишта зна-се-које-странке, са намером да ме дотакне енергија људи који туда пролазе, и будем ближи истинским, родољубивим грађанима и њиховим потребама.
СРЕДА: Последњих недеља, нашироко се прича о фамозној Паради поноса. Ту скупину девијантних и болесних треба сасећи у корену! Палици се смешка нова употреба, сија се од среће. И ја се сијам. Одавно нисам имао прилику да неког поштено пребијем. Јесте, деси се ту и тамо понека чарка, разбијена глава, навијачка туча… Али све је то ситна боранија спрам мојих амбиција. Треба показати право јунаштво. Оно када већина демократски показује мањини којим поводом сме, а којим не да шета улицама главног града, и не само главног. “Тиранија”, кажу необразовани. За нас, истинске патриоте, то је најдемократскији облик демократије у демократској Србији.
ЧЕТВРТАК: Да убијем време до недеље, двадесетог, помажу ми благодети интернета. Са форума Образа координирам акцију поделе цигли и металних шипки, на страници навијача пажљиво посматрам како се праве молотовљеви коктели, а са портала националиста црпим енергију. Сјајно је кад имаш на једном месту толико младих људи који деле твоје идеје. На Фејсбуку сам администратор неколико група са предзнаком “Националистички”, “Родољубиви”, “Патриотски”, “Правоверни”, “Недевијантни”, а са сваким новим чланом који ми упути поруку “Браво мајсторе, треба их све истребити”, преплави ме оргазмичан осећај задовољства. Пишем искључиво ћирилицом, јер је латиница вештачка морфолошка творевина коју су Европа и Ватикан створили у намери да се одрекнемо ћирилице.
ПЕТАК: Дан сам провео у кревету планирајући јуначке акције... Лажем, под окриљем ноћи сам поломио неколико клупа у градском парку. Школски пример контроле и усмеравања беса на праве ствари!
СУБОТА: Још мало до дана Д. Адреналин не престаје да ме пуца. Током преподнева сам читао живот и прикљученија В.Ш. После прве две стране сам одустао, много је неразумљиво, а и учинило ми се да аутор није баш најобјективнији. Тај В.Ш. је херој, елоквентан, образован, маркантан, свака му је као у Његоша. Његове спонтане мисли, рафиниран стил, а посебно његове виспрене анализе имају смирујуће дејство не само на Балкану, већ лековито делују на читаво човечанство. Штета што га издајници и даље држе затвореног у оној Европи.
НЕДЕЉА: Сазнајем да је парада Поноса отказана. У интеракцији са својим патриотским „ја“ разазнајем мешање разочарења, беса, и победе. Под хипнозом ових емоција одлазим на интернет, где се видевши да једни другима честитају на тријумфуи, и ја придружујем прослављању победе правог над неправим, здравог над болесним, послушног над непослушним. Палицу одлажем у нади да неће зарђати до следећег мегдана. Опа, па сутра имам контролни из хемије. Боже правде!
Hvala autoru Samedinu Saletu Rovčaninu na sjajnom tekstu koji je prvi put na Minglu bio objavljen u septembru 2009. godine.
Slika je odavde.
Mingl kutak arhiva