Ima već neko vreme kako sam pročitala knjigu od autora Antoni de Mela, po imenu „Buđenje“. Jedna me je priča naročito nagnala na razmišljanje, a ona ide ovako:
„Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima. Čitavog života je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostareo. Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu raširenih krila, kako lebdi na vetru. Stari orao je zapaljeno gledao uvis. „Šta je to“, pitao je. „To je orao, kralj ptica“, rekla mu je jedna kokoš, „on pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji“. I tako je orao umro među kokošima, a da nije znao ko je.“
Naravučenije je da nesvestan život nije ni vredan da bude proživljen. Kada odbaciš iluzije i kada postaneš svestan sebe i sveta oko sebe, otkrićeš pravu lepotu života na Zemlji.
Ne smemo dopustiti da okruženje guši naše talente, naša stremljenja i naše snove. Kada sa osmehom zakoračiš u novi dan, ti određuješ kakav će on da bude, i koliko će da te pogode prepreke na putu ka tvom ostvarenju.
Gajite talente, ne dopuštajte im da zarđaju, čitajte knjige i brusite svoju misao, zapisujte lepe citate. Jer ne određuju godine stepen našeg duhovnog razvoja, već volja i mi sami. U svakom od nas čuči jedan mali genije i čeka da bude otkriven.
Autorka je Tijana Vujadinović