U levoj ruci držim naprslu kristalnu kuglu. Uvek sam se pitala čemu služi. Nikada mi nije palo na pamet da bi upravo ovo - ležanje u mojoj levoj ruci - moglo da bude sva svrha jednog komada kristala.
Naprslina je čudna. Nekako zlokobno steže kuglu i gleda me pravo u oči. Ceri mi se podrugljivo. Možda preti? Malo se plašim, mada ne mogu da smislim ijedan način na koji bi mogla da mi naudi. A kugla je savršene veličine. Ni prevelika, da ju je teško držati, ni premala, da se izgubi u stisku. Baca čudne odsjaje - u isto vreme raznobojne i sive, neugledne. Prijatno hladna, želi da je držim večno. Mora da je nekada bila kap kiše. Da je dugo, strmoglavo padala sa svojim sestrama, presecajući vazduh i presecajući vrisak, udarila u jeftin kišobran i skliznula na asfalt.
Njenu najbolju prijateljicu vetar je, ubeđena sam, odneo malo dalje. Ona je napojila jedan od prašnjavih listova jedne od žednih topola. Obe ih je tada zahvatio očaj - svega par trenutaka ranije, padale su zajedno, držeći se za ruke, od straha zatvorenih očiju i zaustavljenog daha. Njihove duše su zaostale za njima u okeanu čistog vazduha, plešući sa Sunčevim zracima i pokazujući nam dugu.
Ako sam uopšte bila rođena, u tom trenutku ja sam, čela naslonjenog na prozorsko staklo, pričala sa sestrom preko telefona. Gledala sam uzburkane barice na ulici, tamne oblake koji su se zbog vetra jako brzo kretali, ljude kako se kriju pod nadstrešnicama čekajući da prođe pljusak, psa koji na vrhuncu radosti trči niz ulicu, autobuse, nečiji veš kako kisne. Do mene je dopirao sestrin glas, koji je govorio nešto što me je vrlo malo ili nimalo zanimalo.
Što više razmišljam o kugli, to je više osećam kao osobu. Ima prošlost, emocije, misli; jedino nema ime. Ali bilo bi previše glupo da joj ga ja dam. Ja čak ni ne znam kakvo ime bi bilo prikladno. Ne znam ni da li ga želi. Možda bi joj smetalo. Pokušavam da zamislim sebe bez imena. Tada sam bila jako zbunjena. Nisam bila sigurna ni da li sam prava, kako bih tada rekla, odnosno da li postojim, kako bih rekla sada. Nisam znala da li su mi uskratili ime zato što me mrze, ili zato što ih jednostavno nije briga, ili sam ja iz nekog razloga drugačija pa mi ime nije potrebno, ili nešto što nikada neću shvatiti. Ja sam svim svojim lutkama davala imena. I bila sam tužna što nemam svoje. Svakako bih bila zadovoljna bilo kojim. Mada sam potajno uvek maštala o dugim i neuobičajenim.
Tada sam gledala crvenu zvezdu kako se lagano spušta za horizont, kao da je zemlja guta, i živela u svetu koji poznaje pregršt lepih i egzotičnih imena za jednu običnu devojčicu koja voli zalaske i koja je veoma zabrinuta za svoju budućnost jer ne zna ni ko je, ni odakle je, ni čija je. Bezbroj imena za bebu.
Kada se saberu svi trenuci, ne može se dobiti ni manje ni više od naprsline. Malog procepa u kristalu koji guta savršenstvo čistog postojanja, namećući nam sve duhove prošlosti i preteći da će rasti dok nas potpuno ne uništi.
Autorka: Marija Dotlić