Odrastanje znači potragu. Proces građenja sopstvenog identiteta dug je, buran, bolan i krajnje zabavan. Za sve što jesmo ili postajemo, potrebna nam je afirmacija u spoljnom svetu, tj. socijalnoj sredini. Da je drugačije, bilo bi neprirodno, jer su žene i ljudi društvena bića.
Odrastanje je isprobavanje, biranje, usvajanje, ali i nametanje i nadmetanje.
Treba se stopiti sa sopstvenom društvenom ulogom, a kako bi to bilo moguće, prvo pažljivo oformiti lik u koji želimo da uklizimo i sjediniti se s tim parčetom fino namirisane kože. To znači “pravu” visinu, težinu, boju kose i očiju i sjaj koji iz njih izvire; obline na “pravim” mestima, “ispravne” rečenice, uspehe i ponašanja.
Kako je u pitanju isprobavanje, sve može i ne mora biti – ono što deluje nosivo u stvari nam ružno stoji; ultra-moderne cipele naše uloge žuljaju, izvući pravilnu liniju ajlajnerom i stići na vreme prosto je neizvodljivo, a uz to su tu i greške.
Greške iz raznih razloga – uradili smo ili nismo uradili, dodali smo previše mleka u kolač, pa je ispao neki čudni koh, zaboravili smo da kažemo “Hvala” i “Volim te” ili smo u tome požurili, pogrešili smo u matematici, zaboravile da obučemo suknju, zaboravili ste da nam kažete da smo i bez nje lepe. Pardon, obukle smo prekratku suknju (pretpostavljam da je ovo nešto što dolazi s godinama, mada tu ne mogu biti naročito merodavna, a verovatno ponekad i pukim gledanjem slika “od sinoć”).
Činjenica je da smo svi mi gladni pažnje. Razlike koje se formiraju jesu u tome kako se hranimo, tj. na koje sve načine do te pažnje dolazimo.
Nutricionisti tvrde da je najbolja zdrava, redovna, umerena i izbalansirana ishrana. Svi pričaju o tome, a opet, toliki broj ljudi nema vremena ili jednostavno ne ume/ne želi da se ovako hrani ili ne shvata čemu to, kad sve možemo imati odjednom.
Međutim, nemamo sve mi iste energetske potrebe. U ovom smislu, energija jeste ono što ishranjuje agresivni i seksualni aspekt naše ličnosti i čini nas zdravo kompetitivnim i makar mentalno aktivnim u odnosu na neki od polova.
Sve ovo ukazuje na to da sopstvenu ishranu, u ovom metaforičkom smislu, moramo planirati isključivo po svojim ličnim afinitetima. To nije sebično, jer smo zdravi i srećniji mi bolji po svoju okolinu, čak i ako se dok to postajemo ne uklapamo sasvim u neki društveni obrazac.
Ko njih uopšte postavlja?
Društvo, koje činimo svi mi kao pojedinci. Kako smo svi različiti i s drugačijim potrebama, tu ne može biti nekog univerzalnog kriterijuma, a opet, svi se trudimo da uopštavamo i uklapamo se popunjavajući neki blanko obrazac “ispravnim” odgovorima.
Dosta s klišeima.
Poštujmo individuu – bilo tuđu, bilo sopstvenu.
Autorka je Jovana Georgievski
Sliku smo našli ovde.