Nalazim se na raskrsnici života, stojim sasvim sama. Korak napred, nazad, levo, desno. Na meni je da odlučim, jer mi ta, takozvana, ljudska aktivnost menja život, donosi nove boje, površine, ili naprotiv, iste stare dosadne slike.. samo taj "mali korak", samo on, čini nešto veliko.
Korak je ljut, besan. Traži samo malo pažnje, samo malo pažnje i ne dobije je. Traži od nas da naslikamo nešto novo, izvajamo nešto kao prvoklasni vajari, komponujemo nešto vrhunsko. Traži da nam život bude naslikaj vedrijim bojama, oblikovan baš onako kako želimo i iskomponovan tonovima radosti! Odlučujem se i pravim korak. Ne želim da vam kažem kakav. Iščekujem nove boje, ali njih nema! U čemu li sam pogrešila?! Teško naslagane domine igraju svoj poslednji ples, tužne, više razočarane ali i dalje mnogo ponosne. Informacije se gube u prašini očaja, koja se izdigla posle ovog kratkog potresa. Kao zemljotres, ili bilo koja druga prirodna katastrofa. Iza sebe ostavlja pustoš, i veoma dug oporavak. Pitanja "imitiraju" sušu, a dugo očekivana kiša odgovore. U strahu, isčekujemo taj dan kada ćemo ponovo stati na tu istu raskrsnicu i izabrati nove boje, onako hrabri. Sprijateljujem se sa osećanjima, one mi govore njihove ideje, razmatram ih, polako..
Posle nekog vremena, nalazim se opet na istoj raskrsnici. I ono što mi ostaje, jeste da igram društvenu igru - tvist. Samo što ovaj put ona neće biti društvena - već samo moja! Slušaću hor svojih osećanja, birati korake! I konačno, vidim nove boje, tonove! Korak nam upućuje zadovoljan osmeh, prelazi na sledeću srušenu kulu od karata, sa istim onim samopouzdanjem kada je krenuo da uzdiže naše pale domine.
Autorka: Milana Veljko