Tek je neki minut iza ponoći. Slušam blues, u jednoj ruci držim čašu viskija, u drugoj cigaretu i um mi je prazan. Ne zanima me kakvo je vreme napolju, jer pokušavam da shvatim u kakvom stanju je moj um i zašto je prazan. Moje stanje u fizičkom smislu je na minimalnom utrošku energije, jer ako pokušam da uradim nešto više osećam da se više neću ni pomeriti.
Sedim u mraku i shvatam…
Tama oko mene predstavlja moje stanje uma. Sve je crno. Nemam snage da upalim lampu koja se nalazi na dohvat ruke. Zašto? Pa nemam snage… U stvari, imam ali dovoljno da me održi u preostalom vremenu pre spavanja, te ne smem trošiti tek tako. Sedim i čekam. A šta čekam? Polako i nesigurno pokušavam da unesem bilo šta u moj um. Tako i ona svetlost ispod vrata pokušava se probiti u sobu, koja već počinje da liči na gnezdo lutalice. Prazna je. Krevet je postavljen tako da svetlost dana pada na njega, ali to je sada nemoguće jer su venecijaneri spusteni odavno. U jednom od uglova nalazi se sto koji je prekriven ljubičastom majicom, a tu su i tri pakle cigareta, piksla sa opušcima i prazna flaša viskija… A u drugom stoji hrpa pročitanih knjiga i knjižica koje nisu uspele da me uvuku u njihov svet i povedu na putovanje nečije sreće. A ja sedim na sred sobe, u tom mraku, u praznoj sobi… Jer sve što sam mogla izbacila sam kroz prozor. Nema više uspomena, nema onih slika sa kojih me lica posmatraju i govore mi da sam pogrešila, a nikada me svojim pogledom nisu pohvalila. Šta me to sprečava da pipnem lampu? Pa samo da ispružim ruku i taknem je, iz sijalice će poteći žuta svetlost. Odjednom u ovim tamnim očima naviru svetle suze koje nose svu gorčinu moje duše.
Želim da upalim svetlo, želim da napunim sobu novim uspomenama, želim da ove suze prestanu. A Nikola je napisao pre nekoliko godina stihove:
„Mi mirišemo na smrt
ili nam se samo tako čini
koji je čarobni akord
za sreću potreban
Mi mirišemo na smrt
ja vise ne kontrolišem pokrete
ja mogu da te ubijem
ja mogu da se ubijem“…
Stiže me umor. Vidim on već odavno leži pored mene i miriše tako jedinstveno. Spuštam glavu na njegove ruke i prepuštam se dodiru anđela.
Autorka: Katarina Spasić