Kasna noć. Stara klupa u našem parku. Bila je jedinstvena. Toliko transparentna, a s druge strane povučena. Toliko vesela, a s druge strane umorna.
Voleo sam da je posetim s vremena na vreme. Voleo sam da je vidim i onda kad poželim da budem sam i da nikog ne vidim. Imala je neku neverovatnu toplinu i čudan način da mi pokaže koliko joj je drago moje društvo. Uživao sam da joj satima pričam, a ona, ona je i te kako znala da sluša. Dešavalo se da noćima iznova i iznova idem k njoj i nikad mi ne bi dosadilo. Kasna noć. Hodam sporednim stazama našeg parka i odjednom zastanem u neposrednoj blizini one stare klupe.
Večeras nije bila sama. Društvo joj je pravila ona, devojka iz mojih priča. Možda ne bih zastao, ali ta noć, noć je tako htela. One više nisu bile same, a tu u levom delu naše klupe, neko drugi je pričao i veselio je. Te noći... svet je stao.
Autor: Nikola Vuković