Stani. Kreni. Nemoj tako. Pogrešićeš. Zaustavi se. Kontrola. Stop! Možeš ti to. Hajde! Sačekaj sutra. Moraš danas! Ustani. Odspavaj. Skreni levo. Uspori. Tamo! Ne! Da, da, tako! Vrati se na juče. Razmišljaj o sutra. Igraj danas. Piši danas.
Glava joj je bujala od raznih misli, strepela je od ishoda. Volela je ona svoj život, ali bilo je mnogo boljih i zato je volela glumu. Njene reči su uvek išle u jednom pravcu – pozitivnom. Umela je govoriti: Gluma je za mene život, mogu da budem šta poželim! Tada ja nisam srednjoškolka koja ne može da stigne na sto strana zbog školskih i vanškolskih aktivnosti, ne, tada sam ono što zamislim da jesam. Ušuškam se u prodoran i dalek svet glume i prepustim se osećanjima! Umetnost me pozove na ples i to traje, dok trajem ja. Snivala je velike uloge i sama pisala svoje drame.
Dobila je ulogu pijanistkinje u susednom gradu i nasmejana napustila ove provincijske ulice. Nikada je više nismo videli, nije umela da se vrati. Pili smo čaj u njenoj sobi išaranoj maskama i tada je rekla: „Naučila sam da sviram toliko toga! Vidite, gluma otvara vrata i ne ume da zatvori ista. Gluma je put ka napred i ona dozvoljava povratak. Nosiću dugu crvenu haljinu i divni biseri će krasiti moje lice. Biću predivna, sviraću klavir najlepše što umem, biću srećna i dobiću aplauz. Srećna sam kad emocije sa pozornice prenesemo ljudima, često nam to uspeva. Svako ko se glumi prepusti, može da uživa. Mora da uživa! Ceo život ću da glumim, ne umem ništa drugo da radim. U glavi se vrzma milion stvari, ali ja to zanemarim. Zauzmem stav jednog stonog sata, a satovi ne razmišljaju. Kucaju u svom ritmu i tako zanemarim sve što se vrzma u glavi. Glumiću, volim kada sam neko drugi. Volim kada sam neko drugi i tako zavolim sebe, pravu sebe“.
Dvadeset godina kasnije smo saznali od njene tetke koja je imala kuću u našoj provinciji da je otišla daleko odavde. Uhvatila je korak sa velikim glumačkim imenima i sada nastupa u najvećim pozorištima sveta. Naučila je tri jezika, a pored klavira svira saksofon i gitaru. Peva, putuje i glumi. Radi ono što voli. Kada mi se obraćala pismom, sebe je volela da stavlja u treće lice, retko kad u prvo, a naša pisma su bila toliko retka i slali smo ih kada su „žive“ reči isuviše bolele. Sada, dvadeset godina kasnije, stiglo mi je pismo od nje. Sve što je u njemu pisalo je
„Stani. Kreni. Nemoj tako. Pogrešićeš. Zaustavi se. Kontrola. Stop! Možeš ti to. Hajde! Sačekaj sutra. Moraš danas! Ustani. Odspavaj. Skreni levo. Uspori. Tamo! Ne! Da, da, tako! Vrati se na juče. Razmišljaj o sutra. Igraj danas. Piši danas.
To si ti, to nisam ja. NEKO je počeo da glumi svoj život.“
Autorka: Milka Kovačević koja ponavlja drugačiju katatoniju na svom blogu.
Sliku smo pronašli ovde.