Slovoslagač, kormilar, vojnik, rudar, novinar, govornik, svetski putnik. Ako bismo ma koje od ovih zvanja stavili uz ime Marka Tvena, ne bismo pogrešili. Pre nego što su ga Tom Sojer i Haklberi Fin izveli na put svetske slave, čuveni američki pisac pročuo se po svojoj svestranosti. Ali malo ko zna da ovoj širokoj paleti zanimanja možemo dodati još jedno - naučnik. Premda nije imao glavu za cifre, pisac je sate provodio nad naučnim proračunima pokušavajući da shvati njihovu ogromnu važnost.
Oduševljavala su ga najnovija astronomska i geološka istraživanja, često je obilazio laboratoriju svog prijatelja Nikole Tesle, a u dokolici je čitao radove bračnog para Kiri. Sve što je bilo novo i zanimljivo nekako bi se našlo u Tvenovom okruženju. Tako je postao jedan od prvih umetnika čiji je lik ovekovečen filmskom kamerom. Ovo se dogodilo 1909. kad ga je Tomas Edison posetio u njegovom domu i snimio kratak film. Tek što ga je Bel izbacio na tržište, telefon je svoje mesto dobio u Tvenovoj kući, ali je ubrzo pao u nemilost i postao tema jedne od piščevih britkih satira. Iako oduševljen tako praktičnim izumom, buka telefonskog razgovora nije prijala Tvenu. „Kad samo sedite pored i ne učestvujete u dijalogu, telefonski razgovor postaje jedna od najvećih čudnovatosti savremenog života. Juče sam baš pisao dubokouman članak na uzvišenu filozofsku temu dok se takav razgovor vodio u sobi. Primećujem da se najbolje piše kad neko govori u slušalicu tik pored vas”.
Na sličan način pokajao se i nakon kupovine pisaće mašine. Kad je prvi put ugledao mašinu 1874. godine, bio je toliko opčinjen novom napravom da je smesta kupio jednu po ceni od 125 dolara (danas 2500). Samo nedelju dana kasnije slao je pisma prijateljima nudeći je na poklon, pošto je uvideo kako je naprava „suviše naporna za um” i zakleo se da će do kraja života pisati isključivo penkalom. Proizvođač mašine Remington obratio se Tvenu molbom da ga pomene u svojoj reklami na šta mu je pisac odgovorio: „Molim Vas da ni na koji način ne upotrebite moje ime. Molim Vas, nemojte čak ni otkriti činjenicu da posedujem pisaću mašinu. Potpuno sam prestao da je koristim, jer nikako ne mogu da napišem pismo, a da mi ne stigne odgovor sa zahtevom ne samo da je opišem, već i da objasnim kako napredujem u njenoj upotrebi, jednom rečju, da im kažem sve. Ja ne volim da pišem pisma, te stoga ne želim da ljudi znaju kako posedujem ovaj magnet za radoznalce.”
Tvenov nemirni, stvaralački duh nagnao ga je da se oproba i kao pronalazač. U njegovom slučaju to nije zahtevalo godine provedene u opsežnim i napornim ogledima, ali Tven je ipak patentirao tri izuma. Jedan od njih bilo je „poboljšanje u podesivim trakama za pantalone”, odnosno odevni predmet koji je trebalo da zameni tregere. Zatim se tu našla i istorijska društvena igra. Izum koji je požnjeo najviše uspeha je osušeni lepak na stranicama albuma - samo treba da se ovlaži pre upotrebe.
Bilo bi pravo čudo da ljubav prema nauci nije našla mesta i u njegovom književnom stvaralaštvu. Malo ko to zna, ali Tvenove priče mogle bi da postanu deo zbirke koja okuplja radove njegovih suvremenika Žila Verna i H. G. Velsa, pionira naučnofantastičnog žanra.
„Jenki na dvoru kralja Artura” je roman o putniku kroz vreme koji koristi znanje o nauci da modernu tehnologiju približi stanovnicima Arturove Engleske. Ovakva radnja kasnije će postati uobičajena za „alternativnu istoriju”, jedan od mnogih podžanrova naučne fantastike.
Šest godina pre nego što je izašla Tvenova priča „Prodato sotoni”, Pjer i Marija Kiri zapanjili su svet otkrićem radioaktivnih elemenata. Đavo koji dolazi na razgovor sa junakom Tvenove priče sačinjen je upravo od radijuma i polonijuma. U nastojanju da opiše ogromne mogućnosti ovih elemenata kao novih izvora energije, Tven se ne libi da citira gospođu Kiri i protumači njena zapažanja. Ta tumačenja možda nisu toliko precizna, ni uverljiva, ali niko ne može Tvenu da pripiše nedostatak entuzijazma.
Koliko je bio ponosan na svoj naučni um, najbolje se vidi iz reči Alberta Pejna, Tvenovog dugogodišnjeg saradnika i biografa: „Jednom sam ga zatekao izuzetno uzbuđenog zbog činjenice da je sam izračunao dužinu sati i minuta u svetlosnoj godini. Pokazao mi je stranice prepune brojki pucajući od ponosa, kao da sadrže reči neke besmrtne priče. Zatim smo igrali bilijar, ali čak ni njegova omiljena igra nije mogla da ga natera da zaboravi svoj veliki podvig.”
Hvala sjajnom Zabavniku.
Sliku smo pronašli ovde.