Francuska, zemlja o kojoj smo mogle samo da maštamo, ali ove godine, Heleni i meni, Mladi istraživači Srbije su pružili priliku da je upoznamo na veoma neobičan način, a u isto vreme učinimo i nešto korisno za okolinu.
Na volonterski kamp smo krenule pre svega jer nismo želele da provedemo klasično leto izležavajući se na plaži i svaki dan provodeći na isti način. Želele smo da upoznamo neke nove ljude i Francusku, o kojoj smo toliko maštale. Da nam je neko pričao pre dva meseca da ćemo ići da gradimo Francusku, mi bismo verovatno rekle da se šali. Kako mi možemo da gradimo Francusku? Međutim, ovog leta smo upravo radile to - volontirale smo na gradilištu i to u gradu Nogentu, svega dvadesetak kilometara od Pariza. Mogli smo da biramo da li ćemo da farbamo ogradu ili da stavljamo malter na zid. Svi smo se naravno otimali za farbanje ograde, ali smo više farbali jedne druge nego ogradu.
Naravno posao smo shvatali ozbiljno u trenucima kada je tako trebalo da se postavimo i posao je uvek bio završen na vreme, a ispunjenost koju smo tada osećali, jer smo ulepšali okolinu ljudima koji su nama ulepšali svaki dan proveden u njihovom gradu, bila je neopisiva.
Kamp lideri su nas za dobrodošlicu vodili na koncert čuvenog Libanskog pevača Mike, na kom smo se bolje upoznali uz imitacije i skakanje. To je takođe bila i prva subota provedena u Francuskoj. Druge subote su nas vodili u lunapark “Asterix” koji nam je ostao u sećanju po velikim rolerkosterima na koje smo išli svi u grupi i vožnje po vodi posle kojih smo se sušili na spravi za sušenje ruku u wc-u! Zatim, tu je bila i kuća strave i užasa, u kojoj se nismo uplašili jer nismo razumeli strašne priče na francuskom, dok su ostali vrištali od straha. Sa ringišpila smo slikali jedni druge. Poslednju subotu smo proveli u toliko priželjkujućem Parizu, gde nam je atmosferu nam pravio Dino iz Gvineje pevajući pesmu iz svoje rodne zemlje i igrajući uz nju, kao i svako jutro kada se probudi. Zbog toga nam je odlomak te pesme “A mon angai” služio kao jutarnji pozdrav kojim smo se na kraju svi pozdravljali.
U kontaktu smo naravno ostale sa svima iz kampa, čak mi sada novostečeni prijatelji Francuzi pomognu preko Fejsbuka oko domaćeg iz francuskog jezika, a ja sam njih za uzvrat naučila nekoliko rečenica na srpskom jeziku.
Nego, kada smo se vraćale, na aerodromu smo imale jos jednu pravu avanturu. Kada smo čekirale karte i došle do izlaza, rekli su nam da smo zakasnile na avion samo jedan minut i da su vrata zatvorena. Aerodrom je bio ogroman i trebalo je sada naći svoj prtljag i nekog ko će nas prevesti do Srbije. Po aerodromu smo tražile prtljage pet sati i za to vreme smo uspele celog da ga obiđemo, upoznamo neke ljude koji su bili u istom problemu kao i mi: baku sa unukom iz Kvebeka koje su čekale prtljag pet godina i konačno ga našle, nekoliko Kineza koji su mi čestitali rođendan kao da se znamo čitav život, jer je baš na taj dan bio moj osamnaesti rođendan. I na kraju smo se srećno vratile u Srbiju autobusom zahvaljujuci pomoći Bojana iz kancelarije Istraživača i pomoći volontera organizacije Concordia iz Pariza.
Autorka je Milana Milanković, a slika je odavde