Život je ponekad čudan. Predstavlja pravu igru koja nekada ima negativan ishod. Ali bitno je da uvek možemo da se uzdignemo, krenemo iz početka. Zaboravljajući sve ružno, širimo ruke samo ka lepim stvarima. Ali samo dok nam se oluja ne sruči pravo u lice, dok ne oslepimo od vetra koji nikako da stane, i ne shvatimo da je to za nas propast čitavog sveta, a to je ustvari bila samo jedna obična sitnica.
Koliko male stvari mogu da nam promene pogled na svet. Jedan zagrljaj može da nam kaže da smo sigurni, da postoji neko ko nas razume. Sa druge strane jedna obična reč je u stanju da nas spusti ispod svih. Da li je to iko zaslužio? U svakom slučaju svaka osoba može da bude ispunjena na poseban, sebi svojstven način. Dok znamo da cenimo tuđe uspehe, pronaći ćemo i svoj mir. Pružajući osmeh drugima, činimo da se osmehuje i naše srce. Kao u priči o vukovima. U svakom čoveku bore se dva vuka: zlo i dobro. I ko pobeđuje? Onaj koga hranimo.
Ne smemo stalno kriviti druge za to što nam se događa. Treba skupiti hrabrosti i priznati da smo za veliki deo zaslužni mi sami. Treba biti dovoljno odvažan i boriti se za sebe, za svoja prava, i svoju bitku isterati do kraja. Samo jedna zamisao je dovoljna. Pokrenuti jednu šahovsku partiju. Izboriti se sa životom koji je upravo kao šahovska tabla, crno-beli svet. Biti i piun ali i moćna kraljica. Osetiti moć, a sa druge strane život prosečnog čoveka, a na kraju shvatiti poentu života.
Zajedno možemo obojiti svet, učiniti ga lepšim, ugledati svetlo na kraju tunela, i zadržati osmeh na svojim licima. Jer upravo je to ono što nas čini ljudima. Pa onda kada imamo mogućnost zašto i da ne budemo ljudi. A treba nam tako malo...
Autorka je Ana Vranić, a slika je deo ove imgfave kolekcije