Veliki sam protivnik nasilja i držim se toga da "lepa reč gvozdena vrata otvara”.
Mnogi danas uopšte ne znaju koja su njihova prava i to je suštinski problem. Oni se naviknu na ono što im je servirano i ne znaju za bolje. Ja verujem da žele više, ali možda se ne usuđuju da traže ili da pitaju zbog nekakvog straha.
Škola. Prva ustanova gde se javljaju problemi, prvi strahovi, potisnuta prava. Verovatno ste i vi bili u istoj ili sličnoj situciji ili znate nekog. Poznajem jednu malu devojčicu koja je pošto se vratila iz škole upitala roditelje: "A zašto svi u razredu imaju nove patike a ja nemam?” Vidite kako su prave vrednosti pobrkane, materijalno je postalo bitno. Neću da se družim s tobom zato što nemaš nove patike - to je apsolutno besmisleno.
S druge strane, koliko je ljudi, dece na ulici? Koliko njih je prisiljeno da prosi za komad hleba? Mnogi su u domovima i prihvatilištima. Bar kad bi se zaposleni ponašali kako valja prema njima. Ali ne, pojedinci maltretiraju tu decu, okolina ih izbegava baš kao što to izbegava siromašniju decu i Rome.
Svi težimo nekom svom posebnom malom kutku gde se osećamo. Moj kutak se naziva mir. Cilj svih nas je da mir vlada u našoj zemlji i to je taj naš kutak, sigurno utočište koje jedino imamo. Ne može sad odjednom da se sakupi nas nekolicina i da kažemo od sutra vlada mir. Ne, to nije tako brzo i jednostavno zato što su ljudi po svojoj pirodi brzopleti i nesavršeni. Stići ćemo do poslednje stanice tek onda kad se svi zajedno budemo ujedenili. Da li ćemo ili ne,videćemo. Pokušaćemo, trudićemo se "i strašno dugim nogama" krenućemo u svet.
Ljudi, vreme je da otvorimo oči i pogledamo u stvarnost onakvu kakva jeste. Vrednosti i prava su pobrkani, ali doći će neki novi klinci, neke nove generacije od kojih ćemo mi, loši, napraviti veće i bolje ljude od nas samih.
Autorka: Bojana Dimić
Slika je odavde.