Sedim, čekam i želim.
Sam u polumračnoj sobi. Čekam nekakav znak koji će mi ukazati na to šta dalje. Kuda? Želim da je sve ovo samo san, veoma ružna noćna mora i da ću se uskoro probuditi u svom krevetu, obliven znojem. Na starinskom stočiću pored mene, leži pismo.
Nažalost, ništa se ne dešava. Niko nije ušao u sobu. Nijedna ptičica nije barem zacvrkutala, dajući mi time nekakav tračak nade. A povrh svega, nisam se probudio. Pismo je zaista tu, belina koverte u kojoj se nalazi štrči u ovako osvetljenoj sobi. I ja sam zaista tu, ili barem ono što je ostalo od mene. Fizičke rane nisu jedine kojima sam podlegao u haosu ovog rata. Sedim na fotelji od izbledelog pliša, nesposoban da se pomerim.
Pre pet godina imao sam sve: sa tek završenom školom dobio sam posao profesora, a moja verenica i ja planirali smo skromno venčanje. Mnogo sam je voleo. Bila je to ona sjajna, mirna ljubav kao ona koja se ogleda na srećnim licima ljudi iz nedeljnih časopisa. Bez trzavica, ljubomore, straha.
Onda je stiglo pismo. Baš kao što upravo gledam ovo, tako sam i tada gledao zloslutno pisamce kako leži na mom kuhinjskom stolu, naslućujući njegovu sadržinu. Rat se uselio u našu zemlju, okolinu i dušu. Bilo je samo pitanje vremena kada ću biti regrutovan. Četiri duge godine borio sam se najhrabrije što sam mogao. Onda, baš kada se činilo da je kraj sasvim blizu, teško sam ranjen. Kada sam se kasnije probudio u poljskom prebivalištu,kratkotrajno zbrinut, nisam mogao da ustanem. Rat se završio, a ja sam otpremljen u gradsku bolnicu. Opijeni pobedom, ljudi su zaboravili da jave mojoj porodici šta se desilo. Ni dugo bolničko lečenje nije mi pomoglo. Više nisam mogao da hodam. Iz bolnice sam roditeljima poslao pismo u kome javljam da sam dobro i da ne treba da brinu - zaljubio sam se u jednu bolničarku i njome oženio. Nisam mogao da im kažem istinu. Njihov sin jedinac, bogalj?! To bi ih ubilo. Uvek sam se nadao da ću stati na svoje noge, vratiti se u rod! ni grad i sve im objasniti. To se, nažalost, nije desilo.
Zato sada sedim sam, u tuđoj zemlji, sa pismom u rukama. U njemu se krije istina. Zamišljam reakciju svoje majke dok ga čita. Vidim kako se njeno milo lice grči. Kako da keže ocu? Pa ja sam njihov život.
Ne, neću ga poslati. Pisma donose nesreću. Bolje da žive sa mišlju da sam negde daleko, živ, zdrav i srećan. Neka provedu starost bezbružno. Cepam pismo. Sasvim polako, kao da se radi o nekom poslu koji zahteva preciznost, moji prsti se uvijaju praveći rese na ispisanoj hartiji. Jedan papirić pada na pod. Uz veliku škripu, vrata se otvaraju. U sobu ulazi moja nekadašnja verenica, ona čiji me lik održavao u životu tokom tog gnusnog rata. Bez ikakve reči, grli me i oboje plačemo. To je zaista ona. Nije se promenila. Kako me je našla? Da li ima nekog? Postoji bezbroj pitanja koja mi padaju na pamet u ovom trenutku, ali mi i dalje zagrljeni, u kovitlacu osećanja, svom silinom suza teramo iz sebe sve ono što nas je godinama mučilo. Delići pisma leže na podu, a prostoriju polako obasjava sunce...
I dalje sedim, čekam i želim. Ali, sada više nisam san. Čekam da mi ona ublaži sumnje, ali znak u vidu svetlosti koja me obasjala govori da će sve biti u redu. I, ovog puta, želim da ovo nije san. I opet sam sasvim siguran da nije.
Autorka: Katarina Pavlović