Mnogi ljudi su se pitali kako ću izdržati kada budeš otišao, kada više ne budeš pored mene u našem malom gradu. Nismo mogli jedno bez drugog, to smo znali mi, a i ostali ljudi koji su se divili i zavideli nam. Nas ništa nije doticalo, ni kad su nas hvalili, ni kad su o nama pričali kao o najgorima. U tvojim očima odbrojavala sam dane kada ćeš otići, koliko će mi teško to pasti, da više neću biti ona ista bez tebe, ona koja se osmehuje na samu pomisao na naše zajedničke noći i dane.
Videla sam sebe već kao slabića, kao poraženu. Te poslednje dane pred tvoj odlazak, koristili smo pričajući o tome kako ćemo jedno bez drugog, kako ćemo provoditi hlade zimske noći. Znala sam, kad budeš otišao tamo, u veliki grad, da će ti biti lakše, ipak, bićeš student. Imaćeš zreliji život i manje slobodnog vremena. Bićeš okupiran nekim drugim stvarima koje će ti odvraćati misli… dok ću ja biti i dalje u srednjoj školi i bez tebe.
Prošlo je već mesec i po dana od kako je u Beogradu, ređe se čujemo, ali čini mi se kao da nije potrebno. Ispašće glupo što ovo pričam, ali lakše sam podnela njegov odlazak nego što sam mislila i kao što je sam rekao, da se trudim da još ovih par godina srednjoškolskog života iskoristim najbolje što mogu, da se provodim, izlazim i zabavljam. On vredno polaže ispite i dobro mu ide, jako sam srećna zbog njega, jedva čekam da vidim svoju ljubav i zagrlim ga.
Dogovorila sam se sa Anom da ovo leto idemo kod njenog strica u Herceg Novi, on ce ionako veći deo leta biti tamo, nadam se da se neće ljutiti. Ani bi mnogo značilo jer je raskinula sa Mihajlom i volela bi da ode negde, da se provodi i da ne razmišlja puno o njemu.
Juče sam dobila njegovu rođendansku čestitku i kartu da dođem kod njega za vikend. Prvo mi se probudilo neopisivo ushićenje, a onda sam sela na krevet i počela da razmišljam. Od božanstvene ljubavi koju sam osećala dok smo bili zajedno sada ne osećam ni trunčicu, sada se osećam nesigurno, nervozno i prosto.
Razmišljala sam da raskinem sa njim, ali onda sam terala sebe da ne razmišljam o tim glupostima i da se probudim. Pomislila sam „Zašto sam toliko sebična? Kako ne znam da cenim stvari?!“.
Dogovorili smo se da se nađemo na Trgu Republike u tri sata poslepodne. Stigla sam nekih petnaestak minuta ranije, ali samo da bih mogla da isplaniram kako ću mu prići. Želela sam da bude savršeno... ali, dok sam dolazila videla sam njega kako stoji i čeka me i svuda oko sebe gleda nervozno pokušavajući da mi negde vidi lik. Grizao je donju usnu, bilo je očigledno da je nervozan koliko i ja. Meni su se ruke toliko znojile, a dok sam ga gledala delovao mi je tako stran, tako odrastao u ovom velikom gradu.
Šetali smo se po Kalemegdanu, pričali smo o nekim sasvim bezveznim stvarima koje nisam ni očekivala da ćemo pomenuti. Ispitivao me je o školi, o ocenama i da li postoji neki dečko koji mi se sviđa. Nisam ga prepoznavala. Pričao je kao da mi je stariji brat, a ne ljubav koju sam volela više od svega na svetu. Postavljao mi je puno dosadnih pitanja, ja sam odgovarala kratko, jer nisam imala snage da mu drugačije odgovorim. Činilo mi se da ću da zaplačem na sav glas, gledala sam u zemlju i postajalo mi je sve teže i tužnije. U ovom trenutku sam sebe zamišljala u potpunosti drugačije; samouverenu, punu ljubavi i čežnje za njim... jednostavno, njegovu. Nisam mogla da verujem da se sve promenilo za tako kratko vreme. Da li sam se ja promenila ili on? Ko zna kako će biti za nekoliko meseci... godina... Posle dugog i napornog razgovora o nama, kada više nismo imali o čemu da pričamo i da se borimo za nešto što je očigledno izgubljeno, ćutali smo, pod nepodnošljivim pritiskom emocija. Samo njegovo prisustvo me je teralo da ga poljubim strasnije kao nikad pre, a i u isto vreme, znajući da on nije više on i da ja nisam ja, želela sam samo da odem ostavim uspomene, bol i njega vraćajući se stvarnosti.
Vratila sam se u svoj maleni grad prepun dešavanja i ljudi koji su, čini mi se, bili previše razdragani za moje stanje. Čekalo me je dugo i mučno razmisljanje o njemu, o odluci, našem možda poslednjem viđenju... a možda ipak i ne, mozda nam samo treba još malo vremena da shvatimo koliko jedno drugom značimo i koliko ne možemo bez naše sreće. Jedno sam znala - on je moja prva prava ljubav i kako god da se završi ja ću mu biti zahvalna na tome što mi je pokazao kako se voli i kako se nekome prepustiti do ludila.
Prošle su dve godine, ja sam svaki dan mislila na njega, ostao mi je u lepom sećanju, završavam skolu i čeka me isti onaj svet u koji je i on zakoračio kada smo bili zajedno. Ne plašim se. Svesna sam svega i iskoristiću one savete koje mi je davao onih meseci dok smo bili u kontaktu i onog dana kada smo se videli na Kalemegdanu. Možda se sve to desilo sa razlogom? Ko to zna? Ja jedino što znam o njemu je da je našao neku lepu Beograđanku i da je voli, da privodi fakultet kraju i da je srećan. Znam i da se još dugo posle onog puta kada smo se videli raspitivao kako sam i s kim sam. Ponekad pomislim da smo se oboje malo više potrudili i dalje bi trajali, ali ipak se tešim onim što ljudi kažu „Sve prave ljubavi su tužne“.
Autorka je Danica Nikolić