Starost je najgora bolest onda kada stariš sam. Sedim tako u svojoj fotelji ispred TV-a. Na programu nema ništa. Prelistavam kanale u krug, ali ne znam šta da ostavim. Ugasim TV.
Legnem na krevet u svojoj maloj sobi. Razmišljam o tome kako mi je prošao život. Sve što imam je ovaj mali stan, par stvarčica i nekoliko crno-belih fotografija. Omiljena slika mi je ona na kojoj sam sa svojom porodicom pored jelke. Svi smo nasmejani. Volimo se. Želela sam da moj brak bude baš onakav kakav su moji roditelji imali. Voleli su i poštovali jedno drugo. U starosti su bili zajedno i živeli na selu. Bili su uvek nasmejani i veseli. Tata je umro dok je gledao svoj omiljeni film, u fotelji. Mama je umrla posle mesec dana, u snu. Moj brat ima srećnu porodicu, baš onakvu kakva je i naša bila i o kakvoj sa! m ja maštala. Ima troje dece. Voli ih. Voli svoju ženu. Žive u Moskvi. Ponekad mi pošalje pismo i njihove slike.
Moj muž je bio trgovac. Često je putovao. Ja sam ga volela. Poginuo je u ratu. Sve što mi je ostalo od njega je par slika. Ja sam radila kao vaspitačica u zabavištu. Volim decu, ali nemam svoju. Sada sam u penziji. Nemam nikoga, ne radim ništa i svaki dan je isti. Ja samo čekam da umrem, jer nemam nikoga, nemam kome da se radujem. Nemam nekoga čiji bi mi osmeh učinio starost lepšom.
Autorka je Tijana Novićić