Mingl kutak arhiva

Jutarnji pogled na svet

Jutarnji pogled na svet

Čujem neki zvuk. Poznat mi je. Pogledam na sat: 6.30. Hmm, to je sigurno jutarnji alarm. Ustajem, shvatam da je četvrtak jutro. Polako se okrećem na drugu stranu, sada već stvarno ustajem. Ono što mi je čudno, što mi je zapalo za oko, jeste ono belo čudo na krovovima. Da li je to sneg? Nemoguće. Kako, zašto, kad? Zar već pada sneg? Zar nije mogao još malo sačekati?

Ček da proverim kalendar – uh, 27 decembar. Pa, vreme je bilo. Brzo do prozora, baci pogled na svet – sve je belo, šta još treba da vidim, kada ne vidim, sve je prekrio ovaj beli prekrivač. Ali kada bolje razmislim...sve je divno. Lepše nego oni grozni jesenji pljuskovi, one polupoplave u ulici, kada tata ide da otpuši kanalizacijonu cev starijim bakama u komšiluku. Ne, ne, definitivno je lepše. Pogledaj ti samo tu ogromnu pahuljicu, divna je. Ogromna je. Bela je. Snežna je. Mmm da, zaboravih da kažem – pada sneg. Ponovo.

Vidim komšinicu kako žuri kući, ruke su joj pune belih kesa, iz kojih viri margarin Dobro jutro, ne znam zašto mi je to zapalo za oko, možda zato što je ambalaža margarina roze boje. Zamišljam situaciju: ona žuri kući iz prodavnice, napolju je hladno, ona sklizne, sve kese joj ispadnu iz ruku, ona pada na leđa – k’o u filmovima. Nakon toga stiže momak, koji će joj pomoći, to je u stvari njen budući muž, kojeg ona još ne poznaje, mada će ga verovatno pozvati na večeru, kao da mu se zahvali za pomoć i...bla, bla, bla. Društvo mi pravi pauk Mile, sa kojim sam sinoć kačila zavesu i pevala mu. Mudro je slušao, ćutao je. Verovatno mu se svidelo, ostao je bez komentara. Prozor mi se zamaglio, jutarnji dah ostavlja tragove na njemu, dok ja crtam neke linije i razmišljam šta da obučem. Okrećem glavu od prozora, rekoh, dosta je bilo.

Uključujem TV. „Napolju je -15 stepeni Celzijusevih...“ Začuđeno gledam u ženu sa velikim nosom, da, tu sa vremenske prognoze na RTS1. Brzo prebacujem na neki drugi kanal – u stvari, želela bih, al’ ne znam gde je daljinski. Možda je i njega prekrio sneg. Možda. Još niko nije ustao, svuda vlada tišina, ona kao i kada profesor pita da li ima dobrovoljaca za odgovaranje. Želim da pričam s nekim, da popijem čaj od kamilice, sa šest velikih kašika šećera (zbog kojih me mama stalno kritikuje). Nema nikog. Sedim sama i buljim kroz prozor, gledam pahuljice kako padaju na zemlju – eno je jedna sjajna zvezda. I eno ga Mesec – zbunjeni Mesec. Tako se zove kada se danju vidi. Ponovo čujem neki zvuk – komšijin crveni traktor, za kojeg on tvrdi da je boje krvi, a za kojeg ja tvrdim da je više roze boje, mada on ipak svima govori da je crvene boje, ali ja znam da je to zbog njegove žene, oni su kao pas i mačka, stalno se svađaju. A njegov sin sluša narodnjake, i kada subotom uveče odvrne muziku...užas. No, dosta o njima.  

Neko je ustao, čujem korake. Idem. Idem da popijem čaj od kamilice, onaj što je tata kupio u Tempu, zato što tvrdi da mama kupuje stalno najjeftinije čajeve, zato što ih ona ne pije, pa joj je svejedno šta mi pijemo. Odoh. Obožavam ove jutarnje monologe, možda bih trebala češće da ih zapisujem. Ni pauka više nema, i on je otišao. Stvarno je vreme da krenem. Nema me više, krenula sam.

 

Autorka: Angela Jenei

Najnovije