Bila je prva nedelja decembra, a mi smo već bili u svađi. Kao i svakog prethodnog, i ovog puta ti si bio razočaran u mene. Uvek si iznova shvatao koliko se vešto poigravam tvojim osećanjima, koliko ih koristim. Ali, isto tako, oboje smo znali ono neizbežno: vratićeš mi se. Zato što ti ne možeš bez mene.
U početku će to biti samo slučajan susret, neobavezan razgovor. Ali, stara slabost će se probuditi. Ona je polako rasla još od onog dana kada si me upoznao, zar ne? Da li se sećaš tog dana? Naravno da se sećaš. Bio bi mnogo srećniji da me tada nisi sreo. Ali, ti ne želiš takvu sreću. Zato što ti ne možeš bez mene.
Ne znam da li me razumeš: nije ovo što radim potreba da povredim tebe. To je moj način da se borim sa sobom. Hladne zimske večeri uvek govore. Mene pokušavaju da pobede. Tebi došaptavaju moje ime. Ja sam navikla da im ne dozvolim da prizovu sećanja. Ali, ti si još nov u tome. Ne umeš da se braniš. Sada verovatno misliš da to i ne želiš. Zato što ti ne možeš bez mene.
Ja čak mogu da ti dam i par korisnih saveta. Sve sam to već prošla. Čuvaj se usamljenih večeri. One su najopasnije. Nikad ne dozvoli da budeš sam. Plaši se mraka i voli svetlo. Beži od plavih očiju. Nebo nije jedino što kriju. I osmehuj se. Čak iako nemaš razlog. Nemoj da plačeš. Nisu u pravu oni koji misle da je najbolje dobro se isplakati. Ako budeš plakao jednom,plakaćeš opet. Misliš da su moji saveti beskorisni? Da nećeš uspeti ili da si već uspeo? Varaš se, potrebni su ti. Zato što ti ne možeš bez mene.
Sigurno si se nekada zapitao da li je to što osećaš ljubav. Voleo si me zato što si mislio da sam drugačija, da imam nešto što nijedna druga nema - da sam posebna. Bilo ti je drago što niko drugi to ne primećuje. Želeo si me samo za sebe. Ali, ja nisam drugačija. Ja sam baš kao i svi drugi. Ja sam slabić. Ti tako ne misliš. Ne, to nikako nije tako! Ja sam nešto čemu ni sam ne znaš ime. Još uvek misliš da ću biti tvoja. Da ću ti se konačno prepustiti. Nećeš moći još dugo da izdržiš ovako. Zato što ti ne možeš bez mene.
Ali ja nikada neću biti tvoja. Ja to znam, a ti to moraš znati da prihvatiš. Nikada nećeš moći da me imaš kraj sebe onda kada sam ti potrebna. Ja ću uvek samo dolaziti iznenada i odlaziti bez pozdrava. Ja sam jednostavno takva, i ti ne treba da se trudiš da to promeniš. I kada jednog dana budeš našao osobu sa kojom je sve lako i lepo, ja ću ti nedostajati. Biće to oni trenuci kada ćeš se u tišini poigravati njenom kosom, dok ona čvrsto spava. Ona će biti tvoj anđeo. Ali, njena kosa nikada neće biti kao moja. A moju si tako voleo. Sad vidiš zašto nikada nisi trebao da me sretneš. Da, ti ne možeš bez mene. Ali, veruj mi, ne bi mogao ni sa mnom.
Autorka: Katarina Pavlović
Slika je odavde