Gledala je kako se mlečnobelo nebo meškolji. Još uvek su sijale zvezde. Kao jako sitni, mrvičasti dijamanti. I Mesec, doduše bled, bio je tu, živ i budan. Borovi su mirisali na kišu, vreme, blato, ptice, reku, hleb.
Iglice su je slabašno bockale u leđa. Nešto ispod nje je mrdalo. Kamen pod glavom joj nikada nije bio udobniji. Rosa i izmaglica odmarali su na njenim grudima. "Ti si jedna", prisećala se njegovih reči, "bistra i dobra devojka". Bila je po malo ljuta. Šta mu to uopšte znači?
Magla dole u kotlini, preko usnulog gradića, bila je gusta i plava. Ti ljudi nisu čak ni zaslužili da sede tu gde je ona i da vide stvari onakvima kakve jesu. Zato i spavaju u svojim toplim krevetima. I nebo se menja. Sad je nekako prozračnije i više je ljubičasto, a i zvezde su otišle. Samo dođu, budu lepe, čekaju da se zaljubiš u njih a onda ti okrenu leđa. Svake noći. "Volim te", rekao joj je narandžasti zec. "Ne, naravno da me ne voliš." "Kako to možeš da kažeš?!" uvredi se zec i sevnu svojim kristalnim očima. "Pa, ja nisam Alisa", panično uzviknu ona. "Kako to, ti nisi Alisa?", upita zec na ivici suza. "A ni ti nisi beo. "Trava je jako zelena i sočna. Odmah se vidi da je srećna. Njiše se na vetru u ritmu nekog menueta. Šta nedostaje? Da, nedostaju elegantne čaše ispunjene omamljujućom tečnošću.
Raširila je ruke. Zatvorila oči. Postala svesna svakog dela sebe."Ne razumem, je l' ona to na tripu?" pitao je on. Sedeo je u svojoj sobi, za računarom, pio gazirani sok i gubio dragoceno vreme. "Ne," odgovorila je ona, "samo si joj se smučio." "Sta joj to uopšte znači? "Otvorila je oči, pogledala u šljasteće nebo i glasno se nasmejala. Šta to uopšte znači?
Autorka: Marija Dotlić
Slika je odavde