Jedan dan mog života

Jutro je. Juče sam popila prvu tabletu antidepresiva. Ne osećam se nešto srećnije, valjda i lekovima treba mnogo  vremena da reše situaciju u mojoj glavi. Pretpostavljam da je tako pošto me je pre dva dana doktorica u umobolnici i posle dva sata razgovora gledala širom otvorenih očiju, znajući da će ovo biti duga terapija.

Mene je oraspoložila lokvica nečije mokraće u hodniku bolnice i pomisao kako će svima biti zanimljivo kada sunce obasja tu stranu hodnika, a lokvica počne da isparava.

Vreme je da ponovo popijem tabletu. Iznenada sam odlučila da se vratim u krevet jer me je izmorilo spavanje, pa mi je potrebno jos malo sna.

Zatvorim oči i osetim da me nesto golica po obrazu. Pokušavam da se počeškam, ali ne osetim ništa. Zbog mog straha od insekata, teška srca, otvaram oči. Leptir. Kako divno, volim leptire, verovatno je doleteo da se igra sa rojem leptira raznih materijala u mojoj sobi.

Čekaj, šta će leptir u mojoj sobi? Minut kasnije tražim ga po kući, ali kao da nije ni postojao. Podne je i mama uskoro dolazi sa posla, moram da pospremim sobu. Ulazim u kuhiju i sva u čudu stojim u gomili lišća. Gospode Bože. Otkud toliko lišća u ovo doba godine? I kakve su to čudne reklame u kojima napominju da decu treba da hrane keksima kako ne bi postali konji? Svet odlazi u propast.

Mama je napokon došla i više nisam sama. Htedoh da joj pokažem onu gomilu lišća, međutim, kako se stvorila tu, tako je i nestala. Baš čudno.

Čujem zvono i odlazim do kapije da vidim ko je. Divno iznenađenje. Prijateljica mi je došla u posetu. Uvodim je u sobu i započinjemo razgovor. Veoma mi je čudna, stalno priča o nekim sunđerima. Čovek se promeni u toku noći. Odjednom čujem da neko kuca i vičem mami da slobodno može ući.

Primećujem čudan pogled a zatim i njeno pitanje: "Adrijana, sa kim razgovaraš?"

Osvrćem se po sobi i ne vidim nikoga. Premotavam današnji film u glavi i shvatam.

"Mama, mislim da imam halucinacije od lekova."

Autorka: Adrijana Hodžić

Sliku pronađi ovde.