“Dear passengers, please fasten your seatbelts. We are about to take off. Swiss Air International wishes you a pleasant flight.”
Izvukla sam knjigu i spustila je na krilo.
Dala sam sebi trenutak prostora da razmišljam o bolovima u ušima koji će me možda zadesiti pri sletanju; zatim o prinudnom sletanju na vodu i o tome koliko bi La Manš mogao biti hladan u novembru. Pošto sam u udahu suptilno podigla glavu, kao da bih tim jednim treptajem preko sedišta ikako mogla da se uverim da u avionu nema terorista, oduvala sam sve strahove kroz izdah, i zavalila se, iščekujući svoj omiljeni deo leta – oslobađanje male doze adenalina u predelu kičme, dok se točkovi odvajaju od piste.
Dobar deo leta do Ciriha, provela sam gledajući proz prozor dole, u prelepe, okomite Alpe i razmišljajući o nekom za kog znam da bi voleo da se jednom po njima penje i šeta.
Tranzitna zona ciriškog aerodroma relativno je mala prostorija, sa prigušenim svetlom, niskom tavanicom i par radnji, od kojih u svakoj kutije Lindt čokolade čuče na policama. Kako smo imali malu pauzu do poletanja za Mančester, nas devetoro načičkalo se u red za izlazak na gejt: Dunja iz Sremske Mitrovice, Vukan iz Beograda, Stefan iz Novog Sada, naše četiri profesorke, koje su nam, maloletnima, predstavljale kupončiće za ulazak u Ujedinjeno kraljevstvo i Aleksandar, naš organizator i vodič, iz Britanskog saveta.
„Kuda ste svi vi krenuli i zbog čega?“, verovatno se pitate.
Naša destinacija je Liverpul, taj simpatični grad na ledenom moru. Zadatak s kojim smo krenuli jeste planiranje aktivnosti na projektu „Umrežavanje učionica“ (“Connecting Classrooms“), u kom naše škole učestvuju, u okviru grupe od ukupno 15 srednjih škola iz Srbije, koje se umrežavaju sa školama-partnerima iz Britanije, Nemačke i Slovačke.
Dva i po kratka, produktivna i živopisna dana pred nama.
Po sletanju u Mančester, predstojala nam je još kratka vožnja levom stranom do srca Liverpula i mekih hotelskih jastuka, koje smo dobili priliku da izgrlimo i omirišemo nešto kasnije.
Izvukla sam knjigu i spustila je na krilo.
Dala sam sebi trenutak prostora da razmišljam o bolovima u ušima koji će me možda zadesiti pri sletanju; zatim o prinudnom sletanju na vodu i o tome koliko bi La Manš mogao biti hladan u novembru. Pošto sam u udahu suptilno podigla glavu, kao da bih tim jednim treptajem preko sedišta ikako mogla da se uverim da u avionu nema terorista, oduvala sam sve strahove kroz izdah, i zavalila se, iščekujući svoj omiljeni deo leta – oslobađanje male doze adenalina u predelu kičme, dok se točkovi odvajaju od piste.
Dobar deo leta do Ciriha, provela sam gledajući proz prozor dole, u prelepe, okomite Alpe i razmišljajući o nekom za kog znam da bi voleo da se jednom po njima penje i šeta.
Tranzitna zona ciriškog aerodroma relativno je mala prostorija, sa prigušenim svetlom, niskom tavanicom i par radnji, od kojih u svakoj kutije Lindt čokolade čuče na policama. Kako smo imali malu pauzu do poletanja za Mančester, nas devetoro načičkalo se u red za izlazak na gejt: Dunja iz Sremske Mitrovice, Vukan iz Beograda, Stefan iz Novog Sada, naše četiri profesorke, koje su nam, maloletnima, predstavljale kupončiće za ulazak u Ujedinjeno kraljevstvo i Aleksandar, naš organizator i vodič, iz Britanskog saveta.
„Kuda ste svi vi krenuli i zbog čega?“, verovatno se pitate.
Naša destinacija je Liverpul, taj simpatični grad na ledenom moru. Zadatak s kojim smo krenuli jeste planiranje aktivnosti na projektu „Umrežavanje učionica“ (“Connecting Classrooms“), u kom naše škole učestvuju, u okviru grupe od ukupno 15 srednjih škola iz Srbije, koje se umrežavaju sa školama-partnerima iz Britanije, Nemačke i Slovačke.
Dva i po kratka, produktivna i živopisna dana pred nama.
Po sletanju u Mančester, predstojala nam je još kratka vožnja levom stranom do srca Liverpula i mekih hotelskih jastuka, koje smo dobili priliku da izgrlimo i omirišemo nešto kasnije.
Na večeri u obližnjem restoranu, upoznali smo Nemce i Slovake, koji su već uveliko otpočeli adaptaciju na britansku hranu i vremenske prilike, pa smo se i sami dali na štelovanje svojih misli na frekvenciju engleskog govornog područja i ukusnu večere posle celodnevnog puta.
Upečatljivo na liverpulskim ulicama: novogodišnje dekoracije, šljašteće reklame specijalizovanih radnji za prodaju božićnih poklona, poluodevene devojke na štiklama i bez čarapa, gajdaš u kiltu i nervozno zvekanje funti u mom džepu pri prolasku pored knjižara.
Nas tri ustale smo u pola sedam narednog jutra, da bi već koliko kroz sat vremena tražile put do Albert’s Dock-a, liverpulske luke, kroz koju su afrički robovi dospevali u Evropu. Disale smo hladni vazduh prolazeći pored zatvorenih radnji, slikale se pored brodova i okamenjenog repa sirene, a onda udisale još; vazduha različitog u odnosu na protekle vekove kad je mirisao na ropstvo i gvožđe; vazduha slanog, oštrog, oslobađajućeg i plesnjivog od uzdaha onih koji su po ledenim pločama jednom šetali bosi.
***
Žamor razgovora na četiri jezika utihnuo je kada je pred nas stupio Dejv, naš facilitator. Ubrzo nas je podelio, promešao, opustio, propitao, aplaudirao i dao nam najgenijalniji domaći zadatak: istražiti Liverpul.
Upečatljivo na liverpulskim ulicama: novogodišnje dekoracije, šljašteće reklame specijalizovanih radnji za prodaju božićnih poklona, poluodevene devojke na štiklama i bez čarapa, gajdaš u kiltu i nervozno zvekanje funti u mom džepu pri prolasku pored knjižara.
Nas tri ustale smo u pola sedam narednog jutra, da bi već koliko kroz sat vremena tražile put do Albert’s Dock-a, liverpulske luke, kroz koju su afrički robovi dospevali u Evropu. Disale smo hladni vazduh prolazeći pored zatvorenih radnji, slikale se pored brodova i okamenjenog repa sirene, a onda udisale još; vazduha različitog u odnosu na protekle vekove kad je mirisao na ropstvo i gvožđe; vazduha slanog, oštrog, oslobađajućeg i plesnjivog od uzdaha onih koji su po ledenim pločama jednom šetali bosi.
***
Žamor razgovora na četiri jezika utihnuo je kada je pred nas stupio Dejv, naš facilitator. Ubrzo nas je podelio, promešao, opustio, propitao, aplaudirao i dao nam najgenijalniji domaći zadatak: istražiti Liverpul.
Istraživanje se sastojalo u pronalaženju i fotografisanju znamenitosti, mini-istraživanju o internacionalnom aspektu grada, kao i intervjuisanju lokalaca na teme diverziteta i inkluzije. U međunarodnim grupama, predvođeni Britancima, zakoračili smo u zanimljivo popodne.
Liverpulska kineska četvrt ustanovljena je od strane najstarije kineske zajednice u Evropi.
Liverpulska kineska četvrt ustanovljena je od strane najstarije kineske zajednice u Evropi.
Anglikanska katedrala najveća je u Britaniji, a peta po veličini u svetu.
Crkva Sv. Luke, koju je 1941. raznela bomba, nalazi se u britanskom risk-registru. Od nje su ostale samo spoljašnje zidine, koje u kombinaciji sa tužnom, klasičnom muzikom stvaraju jezivu atmosferu.
The Brink je bar poznat po služenju isključivo bezalkoholnih pića, dok su zaposleni mahom bivši alkoholičari.
Društvena zajednica se deklariše kao otvorena, tolerantna i multikulturalna. Puno je ljudi iz različitih krajeva Evrope i sveta posrednostvom luke stiglo u Liverpul, dok su se neki tu i nastanili.
Bitlsi, sa Cavern Clubom, u kom su započeli svoju blistavu karijeru, predstavljaju brend grada. Čuveni Mathew Street, u kom se pomenuti čuveni klub nalazi, očuvan je u duhu druge polovine prošlog veka i išaran markacijama o ovom svetski poznatom muzičkom sastavu.
Muzej Bitlsa, The Beatles Story, mesto je zanimljivo, dobro ozvučeno, sa dobro postavljenim simboličnim poentama, kroz koje sa parom slušalica poželite da prozujite potpuno izolovani od ostalih ljudi. Najviše sam uživala u svom ličnom vremenu u Žutoj podmornici, sa veselom melodijom istoimene pesme u pozadini; a potom u tužnom i svečanom trenutku pred izlazak, u potpuno beloj prostoriji. Ovo mesto, posvećeno Džonu Lenonu, krasi beli, polukoncertni klavir, na koji je položena replika njegovih naočara, dok su iste svetlicaju narandžasto u vitrini, na satenskom jastučetu, par prostorija dalje.
***
Volela bih i da razbijem predrasudu o “ćutljivim, rezervisanim” Britancima, jer su u mom iskustvu samo komunikativni i vrlo otvoreni ljudi, s naglaskom na to da je komunikativnost ipak lična kategorija. Nacionalnu rezervisanost bar ja nisam imala prilike da osetim.
Neostvarena željica ostao mi je 5 o’clock tea, jer svi ti ljudi sa ovog mekog, sočnog govornog područja žive zauzeto, dok je ovaj običaj ostalo samo kao lepo sećanje na prohujala vremena.
Uživala sam – u jeseni, muzici, morskom vazduhu, engleskom, internacionali, mafinima, čaju i (neprevaziđenim) čajnim keksićima, knjižarama, britanskom vremenu (jedan dan neprestane kiše, koju sam uspela da ne ne volim tog dana) i bezbednom sletanju na beogradski aerodrom, sa švajcarskom avionskom čokoladicom u džepu jakne i beležnicom u torbi, koju se još nisam usudila da iščitam, jer vrca od srećnih afekata.
Tokom ove nedelje, koja je prošla od kako sam se vratila, dala sam se na štrebanje gradiva propuštenog iz ovih i onih razloga, ali i na čitanje knjiga – na engleskom.
Autorka: Jovana Georgievski
I slika je njena
***
Volela bih i da razbijem predrasudu o “ćutljivim, rezervisanim” Britancima, jer su u mom iskustvu samo komunikativni i vrlo otvoreni ljudi, s naglaskom na to da je komunikativnost ipak lična kategorija. Nacionalnu rezervisanost bar ja nisam imala prilike da osetim.
Neostvarena željica ostao mi je 5 o’clock tea, jer svi ti ljudi sa ovog mekog, sočnog govornog područja žive zauzeto, dok je ovaj običaj ostalo samo kao lepo sećanje na prohujala vremena.
Uživala sam – u jeseni, muzici, morskom vazduhu, engleskom, internacionali, mafinima, čaju i (neprevaziđenim) čajnim keksićima, knjižarama, britanskom vremenu (jedan dan neprestane kiše, koju sam uspela da ne ne volim tog dana) i bezbednom sletanju na beogradski aerodrom, sa švajcarskom avionskom čokoladicom u džepu jakne i beležnicom u torbi, koju se još nisam usudila da iščitam, jer vrca od srećnih afekata.
Tokom ove nedelje, koja je prošla od kako sam se vratila, dala sam se na štrebanje gradiva propuštenog iz ovih i onih razloga, ali i na čitanje knjiga – na engleskom.
Autorka: Jovana Georgievski
I slika je njena