foto: BOŠ
Draga Anđelka,
Kako me je samo obradovalo to što u tvoj život dolazi jedan novi. Majušan, čist, beo, mekan kao najfiniji pamuk. Nikad kao plastelin. Plastelin se svuda uklapa, gde god ga staviš, primi se. Zauzme novi oblik. Lukavo se savija pod čijim god prstima se našao. Razmišljam... Možda u životu nekad treba biti plastelin, a manje kičma. Tačno je, kičma se savija, ali kičma i puca. Plastelin neće pući, pa čak i da ga otkineš, on će vešto odlutati u tuđe ruke i postati ono što se od njega očekuje. Uvek se snađe, kao kakav stari prevarant. Jesi li razmišljala nekad, da možeš da biraš i kreneš sve ispočetka, na koju stranu bi se otkotrljala? Kome bi dopustila da te nađe i oblikuje?
Ponekad pomislim - kada bih mogla da vratim vreme sve bih radila drugačije. Odselila bih se negde daleko, ma na kraj sveta i nikome ne bih dozvolila da mi umesto sladoleda poturi šlag. Ne bih preskakala lastiš sa devojčicama iz susedne ulice, pomerala bih sama nameštaj i nikad ne bih raskitila jelku. Koga briga koji je mesec? Trčala bih sa dečacima i trenirala fudbal, upisala bih drugi fakultet, kupila kuću na selu, i imala svoj restoran sa malom baštom. Ispred kuće bio bi veliki drveni trem koji bi ponosno gledao u jarko zeleni travnjak okićen narcisima, petunijama, lalama i ružama. Možda bih naučila da slikam i vozila roze punto strmim ulicama kao neki iskusni vozač. Dok ti ovo pišem, u glavi, zatvorenih očiju, nesigurno proveravam redosled pedala - kvačilo, kočnica, gas. Balans i vaga, instruktor je govorio da je ključ u tome. Mudar čovek. Nisam ga slušala.
Menjala bih se. Manje bih razmišljala, promatrala, analizirala. Brže bih se prepuštala, lakše bih puštala, više verovala i manje strepela. Kad razmislim, ljudi zaista jesu čudna, jadna stvorenja. Ponekad imam utisak da tako okrnjeni od različitim iskustvima koje nosimo na leđima, bezglavo lutamo naokolo okrnjujući druge. S vremena na vreme mi se javi suluda želja da ja budem ta, ona koja će pomoći, čuti, pružiti ruku i rame za glavu prekoputa, umornu od teških misli i dugačkih kilometara. U tim trenucima mi se čini da bih bez trunke griže savesti mogla da zapalim ceo svet kako bih ugrejala te smrznute ruke i pomerim nebo kako bi sunce bilo za centimetar bliže. Onda se opečem o plamen koji sam sama zapalila i kiša se, umesto toplih zraka sunca, sruči na moju glavu. Pokvasi mi lice, kosu, oči, prožme me celu, a ja i dalje stojim žedna.
Pomislih, kako bih volela da sam plastelin. Da me nečije ruke uzmu, smeste u kalup i kažu: evo, ovde ti je mesto i tu pripadaš. Rekla bih: hvala vam mnogo. (Lažem, rekla bih hvala vam puno. Nek mi oproste gramatički čistunci). I samo bih postojala, neopterećena bilo kakvom mišlju, potrebom za promenom. Pristala bih mirno i krotko na svoju sudbinu. Svako nosi onoliko koliko može da podnese, zar ne? Zato neke kičme pucaju pre drugih, a neke su napravljene od plastelina i mogu se razvlačiti u nedogled. Anđelka, možda ipak i ne bih bila plastelin. Zamisli koliko bi bilo strašno da nemaš mogućnost ni da pukneš pod pritiskom? Da kažeš dosta, kraj je. Pokvarilo se. Ne radi. Zamisli koliko je strašno znati da uvek možeš da podneseš još dodatnog pritiska i težine? Čini li nas to hrabrima ili baš suprotno - kukavicama?
Sinoć sam čitala Vitomirku. Uvek se vraćam čitanju, kao terapiji za onda kada bih iskočila iz sopstvene kože. Jesu li ti poznati ovi stihovi:
Da je malo potrebno
Za kraj
A do kraja
Može svašta da se desi
Mali mi je ovaj grad
Tesan mi je ovaj život.
Sve bih promenila i svemu bih se vratila. Najteže je postojati. Biti prisutan. Osećati. Voleti. Dati. Sve je krug i svemu se vraćamo. I znaš šta, nek pukne kičma. Tvoja je.
Nikada nemoj biti plastelin.
Autorka: Miljana Jovanović