foto: This cover image released by Parkwood/Columbia/Sony shows “Act ll: Cowboy Carter” by Beyoncé. (Parkwood / Columbia / Sony via AP)
Ovaj tekst nastaje dok se sležu utisci o novih 27 (da, dvadeset sedam) pesama sa sveže objavljenog albuma Bijonse Nouls pod imenom Act II: Cowboy Carter (Parkwood/Columbia). Stoga, ne predstavljamo detaljnu recenziju novog albuma, već retrospektivu njene karijere gde se krije tajna o tome kako se žena afro-američkog porekla popela na belog konja.
Singl Texas Hold 'Em, izdat pre albuma, slušala sam sa knedlom u grlu i gorkim izrazom lica. Ipak je to Bijonse, rekla sam sebi sa predubeđenjem da će album biti znatno više nego što ovaj singl ima da ponudi, pa je samo trebalo da se strpim još mesec i po dana. Album je najavljivan kao kantri album, ali se znalo da neće biti tog žanra. Ne zato što afro-amerikanka ne može da komponuje kantri pesme, nego zato što bi to bilo kršenje stila i estetike koju Bijonse održava svih ovih godina. Umesto toga, ona je, kao i uvek kada je iskakala iz okvira pop muzike koju inače stvara, komponovala tonove sa motivima kantri muzike, a zadržala svoj prepoznatljiv Bijonse stil. Ti motivi su podrazumevali višeglasje, akustične gitare, kao i sample-ove Vilija Nelsona i Doli Parton. No, obrada kantri klasika Jolene ističe se kao jedini izlišni motiv. Stičem utisak da Jolene postaje jeftina ulaznica za svakog ko hoće da se okuša u kantri muzici. Na nesreću svih savremenih muzičara, Džek Vajt je svojom verzijom ove pesme početkom stoleća izbrisao sve ostale iz konkurencije za najbolju obradu. Izvini Majli.
Bijonse započinje karijeru sredinom devedesetih godina u, ispostaviće se, jednom od najprofitabilnijih ženskih muzičkih grupa do sada - Destiny´s Child. Biti članica planetarno prepoznate grupe je zgodna odskočna daska za početak solo karijere, ali svakako nije jedini faktor uspeha Bijonsinog albuma prvenca izdatog 2003. godine pod nazivom Dangerously in Love. Hit pesma sličnog imena, koju znaju svi od bumera do alfa generacije, označava Bijonse kandidatkinjom za titulu pop legende i vrlo brzo stiče poverenje fanova koji je, kao i ja, prate i dan danas. Naredna dva albuma B´Day (2006) i I am…Sasha Fierce (2008) sa singlovima poput Deja Vu i If I Were a Boy nastavljaju da joj donose brojne Gremi nagrade dok se uveliko formira zvanični Bijonse „fandom“ BeyHive. Rasprodate koncertne sale i stadione joj omogućuje uspeh četvrtog studijskog albuma izdatog 2011. godine. Verovatno je ovaj album i među najznačanjim Bijonsinim albumima mojoj generaciji sa ovih prostora, jer je u sklopu promocije ovog albuma održala svoj prvi i do sada jedini koncert u Beogradu. Beogradska arena se rasprodala za svega nekoliko dana, a meni i dalje ostaje nerazjašnjeno kako je moja majka stigla da mi ugrabi kartu kao poklon za 16. rođendan. Ipak, ovo nije jedini kuriozitet ovog koncerta. Naime, Bijonsin nastup u Areni je bio početak jednog kratkog ali bizarnog „trenda“ koji je nastao kada je Ejmi Vajnhaus održala svoj poslednji koncert 2011. godine (nakon kog je ubrzo preminula) i to u Beogradu, kada je trebalo da započne evropsku turneju. Bijonse je, dve godine nakon tragičnog događaja, započela turneju baš u Beogradu.
Osetljivija, ranjivija, drugačija Bijonse otkriva nam se na prvom vizuelnom albumu koji nosi njeno ime. Fanovi 13. decembar 2013. godine pamte kao dan kada je Bijonse objavila preko 10 muzičkih spotova u istom danu. Ispostaviće se da ovaj album najavljuje prekretnicu u njenoj karijeri istraživanjem tema koje do tada nije doticala, kao što su smrt, prijateljstvo, strah i realne izazove u emotivnim odnosima. Ovo je prvi Bijonsin album koji mogu da slušam i kada ne želim samo da plešem, dok je pesma No Angel prva njena pesma koja je učinila da se moje čelo nabora kako bi napravilo mesto za podignute obrve. Album Beyonce popločao je put za remek-delo koje je usledilo tri godine posle.
Svi veliki muzičari imaju onaj jedan album koji je promenio tok njihove karijere i ovekovečio višedecenijsku posvećenost muzici, postavši dragulj u kruni. Bez ikakve dileme, za Bijonse je to Lemonade. Ona sada peva o položaju afro-amerikanki u SAD-u, o robovlasništvu, feminizmu i potpuno ogoljeno o raspadu ljubavnog odnosa. Time je zauvek promenila narativ da žene u pop muzici pevaju o nametnutim temama kao što su momci, novac i njihovo poželjno telo. No, nije Bijonse prva počela da obrađuje nekonvencijalne teme u pop muzici. Početkom dvehiljaditih to je na neki način bila i Pink. Ali, moramo uzeti u obzir komercijalni uspeh koji je Bijonse ostvarila i sa kojim je mogla da se zavali u fotelju i broji zarađene milione. Umesto toga, ona je na vrhuncu slave iskoristila svoju platformu adresirajući teme koje, budimo realni, niko od nje nije očekivao. Na albumu su se našle i do sad neviđene kolaboracije sa gorepomenutim Džekom Vajtom, Vikendom i Kendrikom Lamarom. Čak je i Adel na dodeli Gremi nagrada 2017. godine nakon osvajanja priznanja za album godine u svom govoru javno saopštila da ova nagrada pripada Bijonse. Ali žiri nije bio spreman (spojler: i dalje nije spreman).
Nakon još dva studijska albuma, jedan sa Džej-Zijem dok je na drugom komponovala muziku za film The Lion King, gde po prvi put eksperimentiše sa afričkim motivima proslavljajući njihovu kulturu, Bijonse je na talasu podignutim 2016. godine mogla da radi šta god hoće. Oslobođena od lanaca oca i muža (hvala Zorici Kojić iz nedeljnika Vreme koja mi je u svojim tekstovima ukazala na ograničenja sa kojima se Bijonse suočavala), odrešenih ruku i pod punom kreativnom slobodom započinje trilogiju. Prvi čin samim nazivom Renaissance najavljuje drugačiji zvuk od onog na koji smo navikli. Ona se više nikome ne opravdava, peva o ženskoj seksualnosti na svoj način dajući prostor trans i još neafirmisanim afro-američkim umetnicama. Drugom činu smo svedočili krajem marta ove godine.
Nakon skoro trideset godina muzičke karijere, Bijonse osvaja slobodu da piše i peva o čemu želi na način i u aranžmanu koji želi. Toliko vremena je devojčici iz konzervativnog Hjustona bilo potrebno da se popne na tog konja reformišiću pop muziku i usput skrativši put koleginicama reperkama Kardi Bi i Megan Ti Stalion (eng. stallion=pastuv). Naravno, i sama Bijonse je stajala na ramenima divova poput Grejs Džouns, Meri Džej Blajdž i Misi Eliot.
No, vreme nestrpljivo teče, pojavljuju se nova lica na sceni, a ona nekadašnja mlada lica sazrevaju u pop zvezde. Tako je kruna pop kraljice (nevoljno) predata Tejlor Svift, jer Bijonse ne može da osvaja novu publiku na način na koji mlađe koleginice mogu. A i nema potrebe, jer i dalje rasprodaje koncertne prostore i uživa milionske strimove preko onlajn platformi. Trilogijom kojoj svedočimo, Bijonse napušta takmičenje, ali ostaje i te kako aktivna i dalje razbijajući predrasude. Ako je Bijonse ovoliko značila jednoj devojčici iz predgrađa Beograda, ne mogu ni da zamislim uticaj koji je ostvarila na mlade afro-amerikanke širom SAD-a. Neka treći čin počne.
Autorka: Helena Cvetković