foto: BOŠ
Draga Miljo,
Ovih dana razmišljam o promenama. Onim sitnim žmarcima od kojih ti telo zatreperi, pa se iznenadiš kada osetiš jezu. Misliš zima ti je, a napolju skoro 20 stepeni. A znaš vrlo dobro, i tvoje telo predoseća mnogo pre nego što um prepozna, da to nije jeza, to je opomena. Mi smo parče tih podrhtavanja, rušenja i stvaranja, nestajanja i nastajanja, kao kriška belog hleba koji se drobi tokom porodičnog ručka.
Mart se već odavno obukao u proleće, a za koji dan nam, gotovo kroz šalu, stiže i Čolin stih – april u Beogradu. Ulice su popločane cvećem, sve se žuti od narcisa i zubatog sunca, vetar raznosi opuške od cigara i šundariše po kantama, i sve se kreće nekim svojim tokom i sve se pakuje u neki svoj ritam. Miljo, stižeš li da zaustaviš svoje vreme kad već ne možeš tuđe?
Juče sam se saplela o svoju opomenu. Sve je u redu, kolena nisu stradala.
Sestra mi je trudna. Sestra koja je do skoro, ali samo prividno, bila ,,kao ja’’, sada je daleko od mene: ja sam ostala u svojim nezgodnim godinama, a ona je rešila da svoje podeli sa novim bićem koje će prvo imati svoje dane, nedelje, mesece, a onda zatim i godine.
Promene nadolaze sa sezonama, ali ona je rešila da umesto cveća u svoj dom unese jedan novi život.
Kupila sam joj bele lale, zamotane u stare novine, mrežicu višnja i Horoskop Mike Antića. Pomislila sam da nema lepšeg načina nego da to malo čudo veličine borovnice, poezijom, i to ne bilo kakvom, već Mikinom, pripremi za svet koji će sagraditi zajedno.
Razmišljam o tom neprestanom kretanju, o smenjivanju i iščekivanju, kao da je sav smisao dana sklupčan u tajni koja se postepeno otkriva kao ideja, stih ili prvi plač.
Razmišljam o stanjima u koja naivno upadamo, svesno i svojevoljno, ili nasamareni mirisom, usputnim dodirom ili slučajno ukrštenim pogledom. I odjednom nisi više tu gde si doskoro bio, odjednom se pripremaš za neku ulogu koja se ne odlaže u orman zajedno sa kaputima i zimskim jaknama.
Razmišljam o radnjama koje svakodnevnici daju kičmu i koje se često zarobe u navikama kojima robujemo.
Razmišljam o zbivanjima koja se dešavaju oko nas i na koje (ne) možemo uticati.
Razmišljam o tome koliko kičma može da se presavije, a da ne dođe do tačke pucanja?
Kako smo zagrljaje ostavile na njenom pragu da bi svaki sledeći moj povratak bio ušuškaniji, osetila sam olakšanje. Ima nešto u rastancima jer najavljuju ponovni sastanak. Vidiš, opet to neko iščekivanje.
Spakovala sam se i vratila u Zemun.
Vratila sam se svojoj drugoj kući.
Vrlo brzo će mi stići poruka od sestre da misli na mene i da me se već uželela. Nekad je dovoljno samo to: da znaš da često i ti boraviš u nečijoj glavi, gde ne plaćaš kiriju, i da te neko strpljivo čeka.