foto: BOŠ
Dragi Stefane,
Vazda si znao da u jednom kratkom pismu upakuješ toliko detalja, čak više detalja nego reči. Nikad ti nisam bio ravan u tome.
Maksimir? Kako ne bih znao. Međutim, znaš i sam koja mi je prva asocijacija. Kao fudbalskom fanatiku i navijaču (žao mi je što ovaj termin ima krivo značenje), na pomen Maksimira setim se nekog drugog, mada skorijeg vremena. Park, jezera i patke mi nisu ni na kraj pameti, prva asocijacija na Maksimir mi, nažalost, nije lepa.
Zanimljivo je kako se imenica Maksimir u nama svojstvenoj, balkanskoj mitomaniji i paraistoriji, neki rekli bi s namerom i podrugljivo, čak zaverenički savršeno uklopila. Jedna vlastita imenica, koja u sebi sadrži reč mir (da ne pominjem prvi deo imenice), još uvek je u pojedinim vlastitim sećanjima i vraća uspomene na onu neodigranu utakmicu 1990. godine i sve što se nakon nje desilo. Tužno, Stefane.
Međutim, da evociranje završim tu i naglo skrenem.
Jako mi se dopalo kako je tvoje javljanje početkom meseca inspirisalo naše šetanje ovim redovima. Samo će vrlo pedantni hroničari moći da prebroje barove, gradove, sećanja i istorijske trenutke kroz koje smo skupa uz sok od breskve ili ono moje (ko šta voli) prošpartali. A muziku da ne pominjem.
Njena moć je nesaglediva. Imam utisak da muzika i šetanje imaju jednu važnu poveznicu. Pokret, impuls i trag. Neprestani pokret, jedna za drugom (pesmom), jedan za drugim (korakom), svaka i svaki otkriva nešto drugo: prizor, saznanje, osećaj, ideju, čak sećanje. Zato smatram da su opravdani lekarski saveti za svakodnevnom šetnjom, sigurno ti je to lekar savetovao kada si se probudio onog dana u bolničkoj sobi.
Slušanje albuma je svojevrsna šetnja, složićeš se. Samo ga treba načeti i biti strpljiv šetnju do kraja isterati. Ukoliko te ikad bude mrzelo počni sa “Start Me Up”, recimo. Osetićeš sigurno taj polet, lepršavost, te ti neće biti mrsko da načiniš sledećih nekoliko koraka do “Hang Fire”. Kako “Slave” bude odmicala polako ćeš početi da osećaš napor šetnje, koja će ostavljati tragove na tvom telu kao igla umočena u mastilo. Ne mari. Vredeće. Nema koristi od plakanja. Ispašće lepo. Nastavi.
Osvrni se za svakom devojkom, pozdravi svakog komšiju usput i neprestano se kreći. Čekiraj slobodno onu crnu limuzinu, prođi prstom po karoseriji, oseti je. Božanski, zar ne? Nastavi, dalje i dalje. A kad se umoriš sačekaj prijatelja, kao što ću ja čekati novo pismo od tebe, i počni s njim ispočetka.
I zato, Stefane, ne marim za isprovociranu šetnju. Volim je. Hvala ti na njoj. Nadam se da ćemo se sresti u jednoj od njih. Zato seti me se još ponekad jer ja tebe zaboraviti neću.
Puno te pozdravljam.
Do sledeće šetnje,
Bane
https://www.youtube.com/watch?v=kd9TlGDZGkI
Autor: Branislav Cvetković