foto: Crystal Lee (Unsplash), BOŠ
Godina 2023. će bez bilo kakve sumnje ostati upamćena po snažnim ženskim junakinjama kada je u pitanju svet filma. Čini se da su nam ove protagonistkinje bile više nego potrebne, ali smo isto tako potrebne i mi njima, da neumornom pričom podsećamo da žena sme da pušta zlatokosinu kosu kilometrima dugu, nipošto za potrebe princa, već da njom pobegne iz svog graničnog sveta.
Povodom dešavanja na skorašnjoj dodeli nagrada Zlatni globus, održanoj u januaru 2024. godine, poželela sam da govorim na temu zašto je film Barbi meni, kao i stotinama hiljada devojaka i devojčica širom sveta, ostao blizak srcu. Ovaj film, rediteljke Grete Gervig, na 81. američkoj dodeli nagrada za film i teliviziju, dobio je devet nominacija i odneo dve pobede. Pored neverovatne kinematografije i odlične filmske muzike, ovaj film ostavio je večni trag na sve nas koji smo oblačili haljinice i obuvali cipelice našim miljenicama plave kose.
Želela bih da se osvrnem na komentar Džo Koj-a, voditelja ovogodišnjih dodela, koji ne samo da je umanjio vrednost celog projekta ovog filma svojom seksističkom šalom, već i uništio poruku koju nam ovaj film ostavlja. Naime, Barbi je samo plastična lutka sa velikim grudima. Lica glumaca i rediteljke ostala su razočarana, uz pratnju lažnog, isforsiranog i unapred snimljenog zvuka smeha koji se pušta nakon šala koje voditelj izgovori. Da li je bilo potrebno umanjiti značaj ovakvog, naizgled dečijeg filma, prepunog skrivenih poruka? Zašto je imao potrebu da seksualizuje dečiju igračku? Kako je moguće da je propustio celu poentu filma?
Daleko od mizogenih komentara o ovom remek-delu Holivuda, leže teme o tretiranju žena u društvu, standardima lepote, izgubljenom idnetitetu, odnosima sa majkom, emocijama i najvažnije – odrastanju.
Greta Gervig ima ključeve svih srca, pa tako i mog. Ovaj film je kao zagrljaj, koji vam je potreban nakon što ste shvatili da je vaše detinjstvo gotovo. Jedan od onih koji pogledate, a zatim razmišljate o njemu danima. Glumica Amerika Ferera kaže u jednom od svojih monologa iz filma da je nemoguće biti žena i da moramo biti izvanredne, ali nekako uvek to radimo pogrešno – ako je sve to istina samo za lutku koja predstavlja ženu, da li onda vredi nastavljati? Kreatorka lutke govori o povezanosti sa svojom ćerkom, koju većina ne vidi dok ne odraste. Ovo je film koji gledamo kada zaboravimo koliko vredimo, posle kojeg se zahvalimo svojim roditeljima i kažemo im koliko ih volimo.
Prošlogodišnje leto svima je ostalo u sećanju po posetama bioskopa u roze odeći sa svojim bližnjima, po radovanju i željnom iščekivanju izlaska filma. Devojčice širom sveta uživale su u pevanju pesama i kupovanju novih lutaka, kao što su njihove majke i bake radile decenijama unazad. Sve smo mi jednom bile devojčice. Sada kada se nalazim u svetu odraslih, trudim se da ne zaboravim na svoju najbolju drugaricu koja navija za moj uspeh negde u prašnjavoj kutiji ispod kreveta, drugaricu koja mi je jednom rekla da mogu da postanem sve što poželim.
Pored talentovane Margo Robi, koja je svojom izvanrednom glumom oživela voljenu Barbiku, veliko priznanje se mora odati i Emi Stoun, neverovatnoj glumici koja je svojom impozantnom veštinom oživela Belu (Poor Things), devojčicu u telu odrasle žene. Izvesna infantilna vizura je početna tačka razvijanja njenog karaktera, ali i predmet divljenja svih onih koji se mogu naći ispred platna posmatrajući Belinu sigurnost u njenoj nemogućnosti potpune artikulacije.
Bela je ortodoksna divljakuša slobode, nešto kao Neli Laroj u filmu Babylon. Ovako velike priče su poput zaljuljane ljuljaške za čije lance bi se mnogi nevešti slobodari čvrsto držali zbog straha od pada. Međutim, Bela ne da se ne drži, već se, naivna u svojoj lascivnosti, penje stopalom na dasku sedišta, bez straha da punim plućima oseti oštro strujanje vazduha.
Krajem prošle godine, u okviru Festivala autorskog filma, imala sam priliku da na rubu sopstvene sebe, prikovana za bioskopsko sedište, gledam ovaj film. Ovo je prva projekcija na koju sam otišla sama, jer nisam želela da imam brigu da li će osobi do mene biti izneverena očekivanja. Jedna od boljih odluka, zato što sam mogla da se u potpunosti prepustim ovom ostvarenju i tako nagradim onu najdovitljiviju ženu u meni.
Neverovatna u svom ključanju i naboju, Bela odiše samospoznajom svih okolnosti u kojima se jedno biće može naći – od upoznavanja sveta i ljudi u njemu, do spoznaje sopstvenog tela i bića. Bela nepokolebljivo prelazi granice svih društvenih konvencija i na taj način prilazi svakoj situaciji direktno, iskustveno, suočavajući se sa svim okolnostima – naposletku, čini se da je to jedini način da budemo sigurni u istinitost onih situacija o kojima nas uče šta treba da osećamo i kakvo mišljenje o njima treba da imamo. Ona beskrupulozno kida lance svih robova etiketiranja i dovitljivo upućuje na kompleksnost jednog bića. Svi smo mi jadna stvorenja – izmanipulisana, prevarena, upozorena, nametnutih stavova, naučena na sortiranja ljudi i situacija. Zato je potpuno pogrešno reći da je ovo ,,ženski film’’, nije. Ovo je film o jednoj ženi, koja hrabro upoznaje svet i na osnovu proživljenog formira svoju ličnost.
Kako je barbika u najranijem dobu bila najvernija tačka vodilja koja je podsticala naša maštanja i snažila moć imaginacije, tako Belu možemo negovati i čuvati kao podsetnik, da se ne damo pripitomiti, jer se oko kruga podiže visoka bodljikava žica, prenaseljeno je unutra. Valjalo bi ne ulaziti ili, ukoliko su nas prevarili velikim sočnim komadom da uđemo, osvestiti se, pokidati žicu i izaći napolje.
Autorke: Nina Jevtić i Nevena Branković