foto: Sense Production / Banda
Sada kada je 52. Međunarodni filmski festival (skraćeno: FEST) i zvanično gotov, nije preterano i ambiciozno reći da je film ,,Radnička klasa ide u pakao” Mladena Đorđevića prošao kao jedan od zapaženijih, bar kada se radi o ovogodišnjem repertoaru domaćih filmova.
Gle čuda, primetiće oni koji su ga gledali, dok za one koji nisu – evo idealnog podsticaja! Kako god okrenete, ovo neobično i na momente duhovito ostvarenje u najmanju ruku vas neće ostaviti ravnodušnim, a verovatnije je da ćete o njemu govoriti još neko vreme, ne uspevajući da se oslobodite gorko-slatkog aftertaste-a koji je zapeo u vašim ustima.
I može li vas iko kriviti? Ovaj film, ako ništa, predstavlja jedno od onih ostvarenja koja su, osim u pogledu priče, značajna i kada se radi o prevazilaženju ustaljenih žanrovskih granica. Slično kao sa ,,Lavirintom”. S vremena na vreme, pojavi se taj jedan film za koji se kasnije ispostavi da je bio jedini te vrste, ako na umu imamo uslove domaće kinematografije. Nije teško prepoznati da je ovde (potencijalno) reč o takvom filmu. I da je takva titula (potencijalno) opravdana.
Sama radnja filma počiva na gotovo grotesknom spoju magijskog i realističnog, što se, kako film odmiče, dodatno i višestruko usložnjava. U neimenovanom mestu ruralne Srbije, nakon požara za koji se veruje da je bio podmetnut u fabrici Prvi maj, grupa prijatelja i srodnika poginulih u požaru započinje parnicu protiv vlasnika ove fabrike, težeći tako jasnom zadovoljenju pravde. Kada u toj nameri ne uspe, a pojavom harizmatičnog, iako problematičnog Mije, ova grupa se okreće nešto radikalnijem rešenju, tražeći pomoć u svetu magijskih i natprirodnih shvatanja. Izgrađena prvenstveno na kultu mrtvih, ovakva shvatanja filmu (mada ne dosledno i svakako ne do kraja) dozvoljavaju povremene izlete u pretpostavke horor žanra. Kroz sada već iracionalnije, mada, primetićemo, dosta odlučnije delanje Mije i njegovih sledbenika, oslikava se mentalitet jedne takve zajednice, koja na širem planu ima tendenciju dočaravanja kolektivnih svetonazora. Međutim, pravu prekretnicu i konačno opredeljenje priče predstavlja pojava zagonetnog starca domanovićevskih karakteristika. Sa njim na čelu, naša grupa kreće putem definitivne osvete, upravljene protiv njenih višegodišnjih tlačitelja.
Tradicionalno, mnogi literarni junaci doživljavaju neku vrstu lične promene i unutrašnjeg osvešćenja nakon puta kojem bivaju podvrgnuti. Pa tako i ovde; ,,gledaocu ostaje da razmišlja o puno stvari. Da li su radnici glupi, naivni ili očajni, tj. dovoljno očajni? Da li su prevareni ili izvedeni? Da li ih je stvarni đavo (jer onaj za koga poveruju da je taj, mogao bi biti taj po zaslugama) poveo ili ih je lažni zaveo? Možda nije ni bitno ko ih je poveo, bitno je šta ih je ponelo.”, ističe povodom filma Slobodan Vujanović za Velike priče.
Takođe, važno je primetiti da je film ,,Radnička klasa ide u pakao” izveden imajući na umu izvesna satirična polazišta. Ovde se pre svega misli na kritiku društva i njegovih reprezentativnih institucija, poput pravosudnih organa i same crkve. Isto tako, problematični su i nacionalni simboli, koji su neretko manifestovani u neprimerenim diskursima.
Za kraj, valja nam se prisetiti sledećih stihova:
U čekaonu na prvom peronu
Gdje crni đavo toči prvi konjak
Iznad mračnih podnatrulih lica
Kroz prozor prhne črna tica
I veli tada, veli grdi črni stvor
,,Nevermore”…
(Haustor, ,,Radnička klasa odlazi u raj”)
Možda oni bolje od svega sumiraju osnovnu pokretačku snagu ovog filma.
Autor: Stefan Čizmić