Do krovova Belog grada

Stojim sama na sred trotoara; pokušavam da odlučim gde ću. Ne kući, previše je rano, tek se smrklo. A i ne ide mi se tamo. Gde drugo baš i nemam. Ne bih da budem sama, ali ne mogu da se setim nikoga s kime bih sada rado pričala. Prilično je hladno. Šake su mi se ukočile u džepovima jakne. Gledam paru koju izdišem. Svetlost ulične svetiljke je tako odvratno žuta. Profesorka hemije kaže da je to natrijum. Mrzim jesen.

“Izvini devojko”, reče vlasnik ruke koja me lagano kucka po ramenu. “Znaš li kako se penje na krov?”
Odmičem se pola koraka kako bih mogla bolje da ga vidim. Prosed tip u kaputu, farmerkama i kožnim cipelama. Lice mu je prilično izborano. Izgleda umorno. Ili je to zbog senke.
“Molim?”“Kažem, znaš li kako mogu da se popnem na krov ove zgrade?” Pokazuje na soliter iza nas. Glas mu je prijatno hrapav. Umirujuć. Mada on sam izgleda uznemireno.
“Aha. Da vam pokažem?” Klima glavom i kreće zamnom. Oseća se na kafu i cigarete. Povremeno provlači prste kroz kosu. Sviđa mi se, deluje kao jako brižna osoba. Ćutimo sve vreme.
“Hej, gospodine”, okrećem se da ga pogledam. Zadihao se k'o da je upravo pretrčao maraton.“Šta ćete raditi gore? Mislim, da li bi vam smetalo društvo?”
“Oh, pa… ovaj, ne, ne bi.”
“Sjajno.”Izbijamo na vrh. Ne zna se šta je hladnije – oblačno nebo iznad ili osvetljen grad ispod nas. Prilazimo bliže ivici i sedamo na ledeni beton. Skidam ranac i spuštam ga pored sebe. Kopam malo po njemu i vadim paklu cigareta.“Hoćete?” nudim matorca. “Ali nemam upaljač. Nisu moje, ja ne pušim, znate. Markove su.”
Odmahuje glavom.“Ko je Marko?” pita i gleda pravo ispred, tamo negde, prema Pančevačkom mostu.
“Ne znam. Našla sam ih u školskom dvorištu. Ali piše tu na kutiji, vidite, Marko.” Nezainteresovano klima glavom.
Šta pitaš brate, ako te ne zanima? To mi daje pravo da brbljam koliko hoću, zar ne, to što je pitao? Nije ni važno.“Znam mnogo ljudi koji se zovu Marko”, kažem. “Jedan je baš kreten. Po ceo dan igra basket u školskom dvorištu i neprestano pljuje. Pričala sam jednom s njim. Sve mora da mu se ponovi, lik uopšte ne obraća pažnju šta mu govoriš.”
“Ima takvih.”
I to je sve? O, dobro, mogu i ja da ćutim.Gledam nebo. Uopšte nije crno, nego narandžasto. Baš grozno. Ledeno je, čoveče. Sad još i vetar duva. Bole me nožni prsti u patikama. I svetlost grada mi igra u očima. Suza mi se spušta niz obraz. Brišem je nadlanicom. U oku se stvara nova.
“Plačeš?”
“Ma jok, suze mi oči od hladnoće.”
“A.”
Tišina. Osim tandrkanja nekog kamiona tamo dole, sirene hitne pomoći, histeričnog smeha lokalnih narkomana i iritantne muzike iz nekog kafića.
“Koliko imaš godina? Znam da se to ne pita, ali ti si mlada, nemaš čega da se stidiš.”
“Zar se godina treba stideti?”
“Ne, naravno. Ali vi žene stalno nešto izmišljate.”
“Šesn’est. Vi? Mislim, ako smem da znam.”
“Trideset osam. Vidim, iznenađena si,” rekao je to nekako izazivački.
“Hm, pa, izgledate starije.”
“Ne moraš da mi persiraš. Ja sam Ostoja.”
“O, je l’ ti to prevoziš klavire?!”
“M-molim?” Izgleda da ga je moje pitanje zbunilo. Biće da to ipak nije taj Ostoja. Šteta.
“Nije važno. Ja sam Ana.”
Opet tišina. Bacam pogled na sat. Uskoro ću morati kući.“Voliš li kruške?”
Klima glavom.
“Hoćes?”
Posežem za rancem i vadim kesu sa voćem.
“Poslao mi deda. Lepe su.”
Uzima jednu i zahvaljuje. Gledam ga kako grize, žvaće, guta. Gotovo da i sama osećam ukus. Hvata me nekakva suluda radost.
“Baš je slatka, hvala ti”, kaže. “Volim kruške. Podsećaju me na detinjstvo.”
“Možeš li da mi kažeš, zašto si hteo na krov?”
“Hmm…”, promulja nezadovoljstvo po ustima, namrštivši se pritom. “Šta znam, malo mira. Zašto ti nisi sa drugaricama, petak veče je?”
Umesto odgovora dobio je frktaj i bezizražajan pogled u prazno.
“Užasno mi je hladno, Ostoja, a i kasno postaje. Moram da idem. Hvala ti na razgovoru, bilo je prijatno.”
Klima glavom. “Hvala tebi, Ana beše, je l’da?”
Ustajem, podižem ranac.“Valjda ćemo se sresti ponovo.”Kao odgovor dobijam osmeh. Okrećem se i ostavljam ga samog sa svojim mislima i pogleda uprtog ka Pančevcu.

Autorka: Marija Dotlić

Sliku smo našli ovde.