Šta selo može da ponudi mladom čoveku, a šta on njemu?

foto: Nevena Branković

Život na selu je miran. Ne remete ga gužve u saobraćaju, redovi u prodavnici ili nezadovoljstvo malom kvadraturom nekretnine. Život u seoskoj, ruralnoj sredini, je sređeniji, vazduh čistiji, a hrana zdravija. Ipak, mladih u srpskim selima je sve manje, čemu je najviše doprinela industrijalizacija nakod Drugog svetskog rata, a kasnije i potreba za obrazovanjem, socijalizacijom i kulturnim dešavanjima koju nudi grad.

Prema podacima Ministarstva za brigu o selu u poslednje tri godine došlo je do pozititnog pomaka u vezi sa povratkom mladih na selo, posebno u AP Vojvodini. Iz ovog ministarstva navode da je, zahvaljujući merama podrške, data mogućnost mladima (osobama do 45 godina života) da iskoriste sredstva u iznosu do 10.000 evra za kupovinu seoskog domaćinstva, što je, kako navode, do sada učinilo da 2.650 praznih kuća bude useljeno. (Konkurs je i dalje aktivan! A najavljene su i dodatne podsticajne mere.) 

Odbor SANU-a za selo procenjuje da postoji oko 150.000 napuštenih seoskih kuća, a činjenica da se na društvenim mrežama pojavio veliki broj grupa koje imaju za cilj uspešnu prodaju seoskih gazdinstava (pretraga po ključnim rečima na Fejsbuku „selo; kuće; seosko gazdinstvo“) potvrđuje podatak da slobodnih gazdinstava koja čekaju na novog vlasnika ima u velikom broju.

Unutrašnje migracije u kojima je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku samo u 2022. godini učestvovalo oko 150.000 lica prosečne starosti 35 godina doprinele su decentralizaciji i prenaseljavanju Novog Sada, Kragujevca i Niša , a posebno prestonice, Beograda, u kojoj prema poslednjem popisu ima 1.858.563 stanovnika.

Mladi koji se odluče za povratak na selo često su tema televizijskih emisija, a javnost bezmalo odaje priznanje onima koji se osmele da pokrenu  proizvodnju hrane. Nedavna virusna pandemija je dodatno pogurala mlade u trenucima kada su shvatili da im gradska sredina onemogućava slobodu, odnosila se ona na kretanje ili rad. 

Da bi uspelo u naumu povratka mladih na selo, potrebno je pored kuće i okućnice imati i određeni komad zemlje. Prema podacima Državne revizorske institucije za 2021. godinu ukupno neobrađeno poljoprivredno zemljište iznosi 143.488 herata u vlasništvu države, što čini gotovo 35 odsto ukupnih površina koje se ne daju u zakup. Ovaj podatak potvrđuje mogućnost podele državnog zemljišta „bar po neki hekrat“ onima koji se vrate u seosku sredinu, i to naravno, na osnovu planova i namera tih „budućih“ poljoprivrednika. Pored zemljišta, ekudacija tih mladih ljudi ne bi smela da izostane. 

Zadruga je model koji je ranijih godina omogućavao malim poljoprivrednim proizvođačima da pored plasiranja proizvoda dobijaju savete i preporuke tokom poljoprivredne godine te nije bilo potrebe za dodatnom edukacijom. Danas je edukacija nužna, a zadruga korisna ukoliko uspe da obezbedi održivost, i izbegne zavisnost od preprodavaca  koji garantuju siguran otkup za cenu nižu od tržišne.

Prema podacima Fondacije Divac  u ukviru koje je sprovedeno istraživanje o mladima na ruralu i načinu njihovog informisanja o podsticajnim merama, iznenađuje podatak da „komšije“ i dalje predstavljaju vredan izvor informacija, dok su stranice vladinih institucija koje se bave tim pitanjem na drugom mestu, što govori da je potrebno obezbedini veću dostupnost informacija od značaja za opstana srpskog sela.

Ministarstvo poljoprivrede je tokom prošle godine „lansiralo“ i internet platformu „eAgrar“ koja ima za cilj da jednom mestu objedini celokupnu ponudu subvencija i jednostavno konkurisanja za njih, nakon uspešne registarcije gazdistva na sistemu Registar poljoprivrednih gazdinstava.

Infrastruktura po u ruralnim sredinama je dodatno narušena napuštanjem stanovništva. Nekada su domaćini putem „moba“ znali da organizuju rekonstrukciju „škole, mlina ili silosa“, dok danas to nije slučaj. Kako bi seoska zajednica funkcionisala i bila na okupu neophodno je da poseduje funkcionalnu školu, istu takvu ambulantu, prodavnicu, apoteku, kulturni centar i u njemu biblioteku.

Među mladima postoje i oni smeliji koji se na dedovini upuste u seoski turizam u čemu ih podstiče i država, tačnije Ministarstvo poljoprivrede, šumartsva i vodoprivrede, IPARD fondom  putem kog je moguće dobiti do 300.000 evra po projektu, kao i sredstvima Ministarstva turizma čija sredstva se mogu iskoristiti za obnovu  salaša i etno kuća, i u tu svrhu će se bespovratno davati 25.000 evra.  

Važno i neretko zapostavljeno pitanje zdravlja kod mladih na selu je osigurano zelenim površinama na kojima se gaji hrana poznatrog porekla, nasuprot gradskoj sredini u kojoj su oni svakodnevno izloženi smogu i velikom asortimanu skupih prehrambenih proizvoda iz dalekih zemalja (beli luk je iz Kine, pasulj iz Argentine, riba iz Vietnama.. i drugo).

Život na selu nije lak, čine ga dobre i loše strane. Glavna prednost života koju pruža seoska sredina je sloboda koja je neupitna i daje prostorom mladim i ambicioznim osobama da urede život po meri. Potrebno je ohrabriti mlade da se vrate na selo i pružiti im osnovu za ostanak i napredak u ruralnim srdinama. Potrebno je govoriti o njihovim problemima i insistirati na rešenju istih kako bi na taj način podstakli vršnjake iz gradskih sredina da se osmele na sličan korak u slučaju da se razočaraju u čari i predsnoti velegrada.

Autor: Nemanja Kuč