foto: Altertise produkcija
U okviru ovogodišnjeg FEST-a imala sam priliku da zaoštrim čula i da ponovo osetim kako raste trava, i to u MTS dvorani tokom projekcije filma Za danas toliko Marka Đorđevića. Poput vožnje bajsem, tamo dole blizu izvora, dok insekti nesputano udaraju o lice, ali se oči ne zatvaraju, ruke se puštaju sa guvernale, pedale se okreću same, a usta postaju sve šira da zagrizu što veće parče života, poput domaćeg čupavca sa kokosom. Seta i razdraganost u umetnosti, ona vedra patetika – ovaj film je poput rodne godine. Za danas toliko nam je svima bio jako potreban, kao cvet koji niče iz betonskog pločnika.
Radnja filma se odvija u samom srcu Srbije, u Kragujevcu, i čini se da u 105 minuta, koliko film traje, Kragujevac postaje tačka milovanja , vedrine i optimizma. U ovom gradu živi porodica Šarenac: Moca (Filip Đurić), njegova sestra Višnja (Ivana Vuković) i ćerka Marta (Miona Pejković), a kasnije im se pridružuje i brat/stric Vasa (Nikola Rakočević). Vasinim dolaskom ekipa je na okupu i čini se kao da leto i život napokon mogu da počnu. Raspoloženju filma doprinose toplije nijanse koje upućuju na sam ton i način življenja ove porodice, zato ovo ostvarenje možemo nazvati i filmom-atmosfere. Ali mnogo više od toga, ovo je film ljubavi i vedrine. Ljudi su upućeni jedni na druge, srdačni, otvoreni i svojstveni. Svoje vreme koriste da se vole, da pričaju, pevaju, voze se, spremaju kolač. Telefon je porodici Šarenac precenjena stvar, zato što oni koriste fizičku prisutnost za prisnost, dok je telefon samo sredstvo telefoniranja i (ukoliko ne grešim) pojavljuje se samo jednom u filmu – kada Moci kum javlja vesti koje će ovoga obradovati. Govoreći o komunikaciji između likova, doprinos verodostojnosti svih emocija su svakako realistične replike, ta nesavršenost u izrazu, zato što upućuje na autentičnost i istinitost jednog svakodnevnog razgovora. Ovo postignuće ostavlja poseban utisak, jer izbija iz okvira standarnog prikazivanja fiktivne priče i postaje, tako lako, istina. Kako je reč o junacima sa margine, jako je lako poistovetiti se, razumeti njihov humor, ali i patiti njihove patnje. Uprkos patnjama, ovo je ipak film o srećnim ljudima koji vole da pripadaju, koji vole da imaju ključ svog srećnog doma čak i kada na neko vreme napuste isti, koji vole da ih pas prepozna na pragu i da im se obraduje. Ovo je priča o ljudima koji se zauvek vraćaju svom utočištu u nadi da ih čekaju raširene ruke i da ona garderoba koja je ostala, pri odlasku, nije spakovana u plastične kese, već da ima svoje mesto u ormaru. Ovo je priča o kumstvu neverovatne ljubavi. Ovo je priča o toplini gostoprimstva. Ovo je priča o onima koji su zauvek tu, na istom mestu i koji se ljute kada retko dolaze oni koji se tako silno očekuju. Ova priča je oda životu!
Ranije sam pisala o važnosti muzike u filmu, tj. koliko se neke pesme ,,prilepe’’ za neko filmsko ostvarenje i na taj način stvore neraskidivu vezu intermedijalnosti. Svako ko sebe počasti ovim filmom, zauvek će Kemalovu pesmu Vratio sam se živote dovoditi u vezu sa porodicom Šarenac i njihovim izborom življenja. Za danas toliko zaista vraća životu, ljudima, pesmi, prirodi, hrabrosti i optimizmu. Takođe, pored ove pesme, negde na samoj tački pucanja kada se uplašimo da će se Moca raspasti na najsitnije, počinju stihovi koji nagoveštavaju da će opet sve biti dobro: Sve laži sveta sakriću od tebe ja. Vlada Divljan i Old Stars Band. Poput ovih stihova, kolektivni junak Šarenac čvrsto drži oklop koji ima moć da zaštiti od svih laži sveta, oklop iza koga se voli ne do neba, već do samog dna.
Autorka: Nevena Branković