foto: BOŠ
Draga Nevena,
Pokušaću da budem duhovita, da kažem kako si na svom primeru dokazala da je promaja zaista pogubna. Da nas nisu odmalena uzalud upozoravali na sve moguće posledice Promaje – sa velikim P. Ali, čekaj, možda i nije šala. Možda je pravcata spoznaja. Tada nismo bili svesni o čemu je reč. Banalizovali smo je i potcenili da je samo neko strujanje vazduha, u sebi smo se krišom smejali onima koji nam govore da je se čuvamo. Dok, eto, ne zahuči direktno u našoj glavi.
Juče je bio rođendan Danila Kiša. Po nekom svom običaju, na dane kada su rođeni pisci i spisateljice u čijim delima uživam, odvojim malo vremena da se prisetim zbog čega su mi važni, šta su to u meni probudili dok sam čitala njihove redove. Sigurno to nisu opširne ,,školske’’ analize i pripreme za ispitne rokove.
Tako me je Kiš svojim februarskim danom poslao u leto, na afričku obalu Mediterana. Tamo sam prošlog leta čitala njegov Porodični cirkus. Sunce je palilo, posebno je bilo nemilosrdno prema nama svetloputima, ali neposredna blizina mora bila je dovoljan podstrek da se, kao žena u Andrićevoj pripoveci Ženi na kamenu, ne sklanjam sa vreline. Ne sklanjati se sa žege zarad osvežavajućeg zapljuskivanja talasa – kakav paradoks, zar ne? Paradoksalno je i to koliko se gotovo suprotnih misli i osećanja pojavilo pri sećanju na ovu sliku i morski pejzaž. S jedne strane, spokoj. Kao da sam se teleportovala na pažnu ležaljku, zagledana čas u Kišov Peščanik, čas u nepreglednu daljinu horizonta. Meki pesak se pretače među nožnim prstima pri svakom mikropokretu koji nesvesno pravim onim stopalom koje se odmetnulo i visi sa ležaljke, remeteći simetriju tela. Zatvorenih očiju, za radnim stolom osećam olakšanje od svih obaveza koje su mi na grbači već predugo da bih ostala nepogrbljena od njihove težine, od tereta koji mi ne da ni da odmorim ni da ga se otarasim. Zvuk vode koja kotrlja zrnevlje peska po mojim mislima je konačno, makar na trenutak, jači od mog sopstvenog glasa koji mi nabraja sve nedovršene stavke na dnevnom redu, za koje nemam dovoljno vremena. Ni volje. Što se više koncentrišem na šum mora, kao da njegova moć slabi i moj glas ponovo pobeđuje. Stiskam očne kapke, uzalud pokušavajući da iznova iz sećanja vratim slike plavetnila. Izgleda da gubim tu borbu, nevidljivu svakom oku, pa samim tim naizgled i manje važnu. Materija se računa. Opipljivost problema mu daje na značaju. Ako nije merljivo – nije stvarno, tako nas uči svet odraslih. Nije dovoljno da sebe uporediš sa vazom, peščanikom koji preti da se zbog nekih unutrašnjih pritisaka raspadne u paramparčad. Dok nisi ta vaza, niko ti ne veruje. Kad ti poveruju, pitanje je da li je kasno i može li jednom razbijeno da bude nanovo identično sklopljeno. Curi li pesak iz lepljenog peščanika?
Dok sve ovo pišem, kao da se moje unutrašnje uzburkano more polako smiruje. Sve dolazi na svoje. Umetnost je ipak pobednica. Uvek će biti.
Autorka: Marina Radan