foto: BOŠ
Draga Marina,
Ja bih ti se javila u to doba noći dok ideš sama pešaka prema stanu. Kunem ti se da ne bih spavala, ludovala bih po stanu. I da, verovatno bih te nazvala plašljivicom, što ne bi bilo lepo, ali ako ne bi bilo lepo ne znači da ne bi bilo tačno. Naravno, izostavila bih da ti priznam da sam isto što i ti. Pa šta? U tom trenutku ne bi se radilo o meni.
Jednom sam do kasno u noć čekala drugaricu da završi sa dejtom, trebalo je samo da me pozove, da mi kaže da momak nije manijak i da se bezbedno vratila kući. Nisam znala da li da se ljutim ili da budem zabrinuta zato što nije odgovarala na poruke. Odlično se sećam svog sedećeg položaja na francuskom ležaju – uzbuna! Francuski krevet namenjen je za ležanje, ne za telo položaja ugla od 90 stepeni. Nije bilo u redu. Htela sam da je pojedem i da sebe pojedem, umesto toga sam jela nokte i zanoktice. Rekla sam joj sto puta da kada ode iz mog stana ja ličim na spostvenu zanokticu, ali o toj ljubavi u nekoj drugoj priči. Ubijala me je pomisao da bilo ko može da joj naudi, a slike u glavi, plastične i jasne, činile su da mi se naježi svaka dlaka na telu. Sad kada bi mi se javila, prosula bih joj takvu psovku da joj se zatrese čitav njen neodgovorni svet, mislila sam . Uvek sam joj pretila istom tom psovkom, ali kada bi zazvonio telefon, nakon njene bolesne igre sa mojim živcima, rekla bih joj samo: Mila, jesi li dobro? Telefon je zazvonio i te večeri, bila je dobro, prepričavala mi je dejt, a ja, srećna što je živa, zaboravila sam da sam ljuta. Zaključile smo da je cela priča sa tim momkom mlaka i da nema potrebe trošiti ni njegovo, ni njeno vreme.
Nekoliko večeri kasnije stigla mi je poruka od nje: Drugarica ti je pljunuta. Nisam znala kako da ovu poruku protumačim, sećam se da nisam bila u Beogradu. Neka čudna šala koju ne razumem, mislila sam. Jedino šta u tom momentu znam je da je išla opet da se vidi sa gorepomenutim momkom (koji valjda nije manijak) kako bi mu uživo rekla da nema ništa od njihovog ,,zabavljanja’’. Ispostavilo se da momak jeste ono što sam mislila da valjda nije. Verovatno obuzet nemoći da promeni njenu odluku, potrčao je prema njoj nakon što su se rastali, dramatično zgužvao limenku piva i, poput kakvog geaka, pljunuo joj u lice. Neotesenjak! Da zlo bude gore, sve se to dešavalo na tri ulice od moje zgrade, a ja nisam bila tu, nisam mogla da je zaštitim. Osećala sam se užasno i krivo što sam otiša. Bila je na nekoliko polja od kućice, trebalo je samo da baci kockicu i da dobije bar više od trojke i sigurna je. Samo što život nije Čoveče, ne ljuti se. Ona je dobacila više od trojke, potrčala prema kućici, ali su moja vrata bila zaključana.
Svaki put kada se ovoga setim, osetim se kao nasred promaje – prozori lupaju, stakla pucaju, a ja paralisano stojim. Veruj mi, Marina, ja paralisano stojim. Ulažem sve moguće verbalne i neverbalne napore da reagujem, da zaštitim svog igrača na polju ove igre, koja nije Čoveče, ne ljuti se. Znam da nije, jer se ljutim, jer mi dođe da opsujem, ali ne onom slatkom psovkom zabrinutosti, već nekom opasnijom.
Autorka: Nevena Branković