foto: Aleksa Borković, BOŠ
Iza elektro bluz dua – Ljubičice je veoma sadržajna i značajna 2023. godina. Osim što su objavili svoje dugoočekivano dugo izdanje „Dok čekamo pad“ za istoimenu pesmu Ljubičice su u Makarskoj osvojile nagradu Milan Mladenović za najbolju regionalnu pesmu. Tim povodom smo kontaktirali mlade Pančevce s ciljem da proturimo koju o nagradi, o muzičkoj industriji i o formlanom muzičkom obrazovanju u svetu pop muzike. Sa nama je razgovarao Vuk, jedan od braće Stevanović i jedna od dve Ljubičice.
Mingl: Vuče, čestitke na osvojenoj nagradi Milan Mladenović. Nije vam prva, no verovatno vam nije ni poslednja nagrada koju osvaja sastav Ljubičice. Šta za vas znači osvajanje ove ili slične nagrade? Imaju li muzičke nagrade smisla ukoliko tehničke aspekte ostavimo po strani i ostane samo muzički ukus publike, žirija? Ili su nagrade tu daju sastavima vetar u leđa?
Vuk: Hvala. Nagrada Milan Mladenović nam je došla u baš dobrom trenutku i napravila veliki doprinos vidljivosti našeg novog izdanja. Meni je zaista drago da je žiri uspeo da pronađe vrednosne konekcije između Milanovog rada i našeg. Pratimo rad Zadužbine i mislim da je on izuzetno koristan i važan. Nagrada je došla sasvim neočekivano, i zaista jeste dala vetar u leđa.
Sa druge strane, moram priznati da u umetničkom smislu, a to je zapravo jedino važno, ja ne vrednujem nagrade uopšte. Juriti za nagradama, samo radi nagrada, je sasvim besmisleno, a čak mislim i štetno. Ako one dođu kao posledica rada, integriteta i potrage za autentičnim izrazom, to može da bude korisno čak i lepo, ali suština motivacije mora da dolazi iz nekog mnogo drugačijeg izvora.
Mingl: Kako bi reagovali Petar i Vuk 2011. posle koncerta u Božidarcu da im je neko rekao: „Momci, ovo je početak, kroz desetak godina osvojićete prestižnu, regionalnu, muzičku nagradu“?
Vuk: Na koncertu u Božidarcu smo prvi put izvodili samo svoju autorsku muziku na sceni, a prvi put je uvek nezaboravno. Čini mi se da smo tada osetili da smo na početku nečega neobičnog, iako je lakše sve to posmatrati sa vremenske distance. Siguran sam da bi nam značilo puno čak i da nam je neko rekao da ćemo uspeti da opstanemo ovoliko godina baveći se samo muzikom. Mada, i nakon više od deset godina, izuzetno aktivnih i radnih, i dalje se osećam kao da smo uvek na nekom početku. I to mi je zapravo lep osećaj.
Mingl: Da li bi to možda uticalo na održavanje benda na okupu, ne bi se svelo na braću Stevanović - kako obično ljudi danas percipiraju sastav Ljubičice?
Vuk: To zapravo i nije toliko pogrešna percepcija. Nas dvojica smo konstanta koja povezuje dve ili čak tri postave koje su prethodile postavi u Božidarcu, kao i sve postave nakon te. Ekipa koja je snimila prvi album jeste ekipa na koju smo najponosniji i sa kojima smo proživeli mnoge bliske i duboko prijateljske trenutke. Zato sam prilično siguran da nikakav obećani uspeh benda ne bi bio stariji od životnih okolnosti i ličnih razloga ljudi da krenu sopstvenim muzičkim putem i pronađu svoju sreću na nekoj drugoj geografskoj tački sveta ili u nekoj drugoj vrsti muzike.
Mingl: Koliko je i zbog čega, u trenutnim okolnostima regionalne muzičke industrije, teško održati bend na okupu? Sve su češći svedeni, instrumentalni formati sa do dva člana u sastavu. Je l’ to posledica tehnološkog napretka, te olakšanih načina za proizvodnju zvukova, ili ljudske neposvećenosti kolektivnim idejama?
Vuk: Nisam zaista siguran da je to tačno, ali ako jeste mislim da tome definitivno doprinosi i ekstremno polarizovana situacija u našoj muzičkoj industriji, a tu pre svega mislim na finansije. Dok su afirmisani bendovi apsolutno preplaćeni, mladi bendovi, bendovi koji počinju, ili čak i stariji bendovi koji se ne bave najkomercijalnijim muzičkim žanrovima, gotovo da ne mogu da se nadaju nikakvom novcu za svoj rad. Kada stvar počiva totalno na entuzijazmu, onda je verovatnije da će manje ljudi uspeti da se održi dovoljno dugo da postignu bilo kakav vidljiv rezultat. Verujem da su razlozi krajnje prizemni, uglavnom praktične i logističke prirode. Ne znam da li je danas teže, jer mi se čini da je uvek bilo teško održati ekipu, ali ako ćemo pošteno, i danas postoji nezanemarljiv broj vrlo mnogoljudnih bendova koji funkcionišu sasvim lepo. Druga teorija je da publika jednostavno slabije vrednuje suptilnosti i uzbudljivosti koje sa sobom donosi živo izvođenje mnogoljudnog sastava, sasvim im je dovoljan jedan di-džej da se provedu. Dakle, praktičnost i održivost.
Mingl: U osnovi vašeg, makar gitarskog zvuka su bluz fraze, u fazonu Stivi Rej Vona, koji je očigledno Petrov gitarski uzor (grešimo li?), ko bi bio tvoj uzor na bas gitari?
Vuk: Bluz je svakako bio važan i obojica smo mu posvetili značajnu količinu vremena. Nekoliko godina smo čak, u jednoj od naših inkarnacija, nastupali kao „Ljubičice i Pera Joe“ u sastavu koji je izvodio Perin stari repertoar sačinjen isključivo od bluz standarda. Zanimljivo mi je bilo da su naši prvi autorski radovi imali popriličan otklon od bluz muzike. Mislim da smo tada prvi put jasno osetili koliko može da guši žanrovsko ograničavanje. A Petar je učio da svira gitaru od Neleta iz Instruktora, koji je stanovao u kraju u kom smo odrasli, pa je možda pošteno reći da mu je on bio snažan uzor. Stivi Rej Von, pored Kleptona, Robena Forda i još nekih likova, definitivno je bio u snažnom fokusu jedno vreme, onda su tu došli Bil Frisel, Pet Metini, a danas je lista predugačka. Takođe, važno je pomenuti da je Petar po obrazovanju trubač, što je sigurno imalo nekog uticaja takođe.
Za mene je bio izuzetno važan faktor to što sam od prvog trenutka pevao i svirao bas. Najviše sam učio od rokenrol basista, koji zapravo nisu zauzimali tako pretenciozno mesto u bendu. Pol Makartni ili Džek Brus je prvi koji mi pada na pamet. Onda je došla klasika.
Mingl: Ako su Ljubičice utemeljene na bluzu, modernizovane semplovima i bitovima, kako biste opisali Ecičibulj? Predstavite našim čitaocima i čitateljkama drugi stranu medalje.
Vuk: Ecičibulj ansambl je zamišljen kao druga strana Ljubičica, odnosno Ljubičice unazad. Ista, ili gotovo ista, ekipa u ovom sastavu izvodi dela savremene umetničke muzike. Dok Ljubičice uglavnom izvode muziku čiji smo autori Petar ili ja, Ecičibulj je izvodio dela poznatih ili manje poznatih svetskih kompozitora, od nekih početaka minimalizma pa do svega što se danas dešava na ovoj uzbudljivoj i, u Srbiji, potpuno nevidljivoj sceni.
Osnovni razlog je bio taj što smo imali potrebu da podelimo tu muziku sa ljudima, ali smo odlučili da je nećemo izvoditi u tipičnim koncertnim prostorima. Prvi koncert ovog ansambla se dogodio u Narodnoj bašti u Pančevu, još 2012. godine, a snimak tog koncerta nam je otvorio razna vrata i pokrenuo lavinu prelepih iskustava koja su dalje sledila. Ansambl je snimio dva albuma i održao se do danas, mada ne radi takvim intenzitetom kao što je radio prvih pet godina. Poslednje godine smo izvođačku aktivnost malo zamenili producentskom i izdavačkom, pa ćemo ove godine moći da se pohvalimo prvom serijom kasičnih albuma koje će objaviti Krokodil studio, a koje smo mi producirali. Takođe, sastav se i reaktivirao zbog Petrovih doktorskih studija trube, ali tu je uglavnom opterećen ispitnim zahtevima, pa operiše u malo manje slobodnim uslovima. Iako su sve aktivnosti vezane za ovu stranu medalje izuzetno izazovne i vremenski zahtevne, držimo je čvrsto i ne puštamo jer predstavlja važan deo našeg identiteta i veze za suštinom koju pronalazimo u bavljenju muzikom uopšte.
Mingl: Obojica ste muzički obrazovani. Možete li da procenite koliko je to obrazovanje doprinelo uspehu benda ili je doprinelo prepoznavanju vas kao pogodnih saradnika, producenata? Da li vas muzičko obrazovanje usmerilo, ograničilo?
Vuk: Siguran sam da je na nas, i kao ljude i kao muzičare, mnogo uticalo formalno obrazovanje, ali ne bih rekao da nas je to uvek preporučivalo kao poželjne saradnike. Često se dešavalo da smo u rok svetu bili okarakterisani kao oni klasičari, a u svetu klasike kao oni rokeri. Ako su me ikada i pogađale, danas mi takve odrednice deluju sasvim trivijalno, a mi smo se vrlo čvrsto postavili na poziciju tako da naše delovanje aktivno razara tu neprirodnu i nepotrebnu granicu između svetova.
Formalno muzičko obrazovanje u svakom slučaju nije presudna stvar za bilo kakav uspeh. Istina je da možete učiti muziku bilo gde. Sa druge strane, mit o muzičkom obrazovanju kao ograničavajućem faktoru, koji je na žalost veoma zastupljen na našoj sceni, je apsolutno apsurdan i strašan. Muzika je izuzetno kompleksna, u fizičkom, psihološkom i tehničkom smislu, a svako ko veruje da će mu neznanje biti saveznik u ovom poslu brzo će udariti u zid. Kao i sa drugim naukama u ostalom. Srbija je među retkim zemljama sveta koja nudi besplatno muzičko obrazovanje mladima i mislim da ovu zaostavštinu socijalizma kao društvo uzimamo sasvim zdravo za gotovo. Kao što često biva, nismo svesni šta imamo dok to ne izgubimo.
Mingl: Otkrijte nam tajnu. Teško je ne primetiti količinu muzičara, umetnika, producenata i drugih radnika u kulturi koji dolaze iz Pančeva. U čemu je kvaka sa Pančevom, šta Pančevo ima pogodno za autorski rad što druga mesta u Srbiji nemaju?
Vuk: Dovoljno je blizu, a dovoljno daleko od Beograda.
Za kraj, upišite se u Mingl leksikon:
Bubanj ili sempler?
I bubanj i sempler.
Ljubičice ili Ecičibulj?
Za mene je to ista stvar.
Omiljena pesma Sajsi MC?
Antifa kučke.
Gospodar prstenova ili Hari Poter?
Gospodar prstenova.
Rejv ili kamerna muzika?
Kamerna muzika.
Opišite muziku Ljubičica u 3 reči.
Eklektična, ritmična, prkosna.
Razgovor vodio: Branislav Cvetković