foto: Museums Victoria (Unsplash), BOŠ
Od 2016. godine 11. februar se obeležava kao međunarodni dan žena i devojaka u nauci. Inicijativa je potekla od nevladinih organizacija, a usvojena je na generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, sa ciljem da okupi veći broj žena u tzv. STEM sektoru (nauka, tehnologija, inženjering i matematika). Do sada je veliki broj međunarodno priznatih organizacija i država, uključujući i Srbiju, podržalo ovu inicijativu. Reklo bi se napokon je problem prepoznat, brojevi nedvosmisleno ukazuju na rodni disbalans koji se vidi na visokim pozicijama u institutima i na univerzitetima. Bilo da je u pitanju brzopletost ili nemar, žene u suštini nisu dobile ništa više od jednog datuma. Čini mi se da smo još jednom postali svedoci ignorisanja srži problema. No, hajde prvo da vidimo zašto se više žena ne bavi naukom.
Prema svetskoj praksi, relevantni obrazovni nivo prilikom zapošljavanja na univerzitetima se ostavaruje nakon sticanja doktorskog zvanja. To su pre svega nekoliko postdoktorskih projekata, gde makar jedan mora biti završen na nekom stranom univerzitetu kako bi se ostvarila mogućnost stalnog zaposlenja na matičnom. Nakon toga, može se aplicirati za zvanje senior naučnika/naučnice pa habitulirati ili dobiti poziciju prvo vanrednog pa redovnog profesora/profesorke. Poželjno je da već od doktorskih studija posećujete konferencije, pišete naučne radove i projekte. Poprilično zahtevno, zar ne? Dodatna otežavajuća okolnost je da tek dve pozicije od svih navedenih dolaze sa ugovorom na neodređeno. Prisustvo žena drastično opada upravo nakon završenih doktorskih studija. Pogodićete da je glavni razlog zasnivanje porodice. Nestabilni ugovori kao i nužno preseljenje na drugi univerzitet nisu okolnosti koje stimulišu zasnivanje porodice. I tako je njena odluka da zatrudni, smrtna presudna za njenu naučnu karijeru.
Sa druge strane, deo problema je i u samoj prirodi bavljenja naukom. Nauka zahteva konstantno učenje, praćenje novih radova i ideja, što je neposredno nakon porođaja uglavnom nemoguće. Ali, baš za ovakve probleme nam je sistem i neophodan, koji, naravno, ne može i ne treba da uspori stvaranje inovacija, ali može ponuditi ženama olakšice u vidu stabilnijih ugovora, postepenog povratka na radno mesto ili izgradnjom vrtića na samom kampusu. Umesto toga, sistem kao rešenje nudi dan u godini i inicijativu. Da ne bih bila prestroga, inicijative mogu biti potencijalni pokretači promena. Izdvajanje jednog dana u godini kada ćemo praviti presek i govoriti više nego inače o nedostatku žena u nauci nije samo po sebi loša strategija za širenje svesti. Ali na primeru jednog drugog važnog datuma za žene koji se obeležava u martu, a postao je praznik trgovaca, cvećara i vajber stikera, zadržavam pravo da budem skeptična.
Ovo sve do sad se odnosilo na razvijene zemlje. Da stvar bude još gora, kod zemalja u razvoju uglavnom postoji dodatni problem, a to je kultorološki i finansijski faktor, koji ukoliko ne može svu decu, favorizuje obrazovanje najčešće muške dece.
Kao i uvek, kod kompleksnih problema potrebno nam je sistemsko rešenje, ali žene su trenutno sistemski onemogućene a samim tim i obeshrabrene da se bave naukom. Nažalost, svedočimo još jednom polju gde su žene diskiriminisane u odnosu na muškarce. Rešenja kao što su unije žena u nauci, konkursi na kojima mora da se prijavi isti broj muškaraca i žena itd. nedovoljna su bez adekvatne institucionalne podrške.
Za kraj, dok nosim svoj beli laboratorijski mantil, želim da poručim: neću inicijative, hoću sistemske promene!
Autorka: Helena Cvetković