foto: BOŠ
Draga Nevena,
Nije uzalud Sartr rekao da su pakao drugi ljudi. Čak i kada nisu tu. I kada ne postoje – ni ti ljudi niti stvarna pretnja po nas same.
Jasno se sećam večeri kada sam se, nakon jednogodišnjeg povratka u rodni grad, ponovo doselila u Beograd. Mislila sam samo na izlazak sa drugaricama i na sva beogradska mesta kojih sam se uželela. Biće to igranka bez prestanka, zabavljala sam sebe u mislima dok sam pokušavala da ovog puta nanesem maskaru bez da sebi iskopam oko. Počelo je rok zvukom u centru grada, a nastavilo se uz dance ritam u Ulici Braće Krsmanović. Terevenka je, što bi moja mama rekla, trajala do tri sata iza ponoći. Onda smo pokupile nadimljene jakne iz garderobe i pošle kući. Pa dobro, pravila sam plan za dalje korake, uhvatim taksi do stana i pogledam nešto na Jutjubu ako se ne komiram baš odmah. Već prvo ,,Nemamo trenutno slobodnih vozila’’ vratilo me je u realnost Beograda subotom uveče. Popela sam se do Zelenjaka – ništa. Dok sam išla ka Moskvi, uzalud sam pokušavala da dobijem prevoz. Vožnje na poziv, vožnje preko aplikacija – svi su ili već vozili nekuda ili im je moja relacija bila prekratka da bi se uopšte za toliko iscimali. Kod Beograđanke sam se pomirila sa tim da kući idem peške. Bila sam besna. I sama, u gotovo četiri izjutra. Shvatila sam da se plašim. A opet, bilo mi je glupo da bilo koga pozovem u to doba. Nisam znala ni da tačno definišem uzrok tog straha. Šta uopšte da kažem? E, nije ništa hitno, nego eto da ćaskamo dok idem kući. Ta pomisao mi je odmah zazvučala glupo. Eto, ne samo da se plašim nego me je sramota i da to nekome kažem, priznala sam sebi. Jesam li se plašila da ću ispasti kukavica? Da li sam strepela da odgovor ne bude ruganje? Možda sama pred sobom nisam htela da ispadnem ,,mala devojčica’’? To što sam sebi priznala strah nije isto kao kada bih glasno pred drugima to izgovorila. Ovo mogu i da potisnem. Da sebe do sutra ubedim da to nije bilo baš tako. Ma, to se gotovo i ne važi. Ali ako bih rekla drugome – tada bi postalo stvarno, tada ne bih više imala kud. Plašljivica. To bi bila istina o meni.
Te večeri sam zaspala razmišljajući o tome koliko zapravo svako od nas uspe da samog sebe upozna. Koliko vremena imamo da mislimo na tu temu, dok svi od nas očekuju da budemo neprestano jaki, vazda borci, makar borba bila i besmislena. I kao da nas ta kolektivna maskarada čini još nesigurnijima. Imaš li i ti nekada taj osećaj? Kao da ,,u se i u svoje kljuse’’ neće nikada prestati da bude princip vaspitavanja na ovim prostorima, gde još nijedna generacija nije uspela da izbegne rat. Kao da se ljudi boje da, ako se samo na tren opuste i priznaju i najmanju nemoć, neko samo čeka da iskoristi priliku. Volela bih da mi kažeš da grešim. Da sam otišla predaleko. Volela bih da jesam.
Autorka: Marina Radan