foto: BOŠ
Draga Marina,
U pokretu sam, hodam. Hladno je. Leđa se krute, a na šakama se pojavljuju bele linije. Ispod prstiju je zbrčkano, ali onda kada ne bude bilo znam šta će se desiti – ispucaće bele linije na crveno, i neće biti prvi put. Razmišljam kako mi je jednom prilikom, dok mi je posmatrao ruke, dobar drug rekao da imam prečudne šake i da će biti jako ružne u starosti. Nije hteo da me povredi, hteo je da bude iskren, u redu je.
Stižem. Koliko je sati? Beograd je narandžast, mora da je... PERSONIFIKACIJA – ciknuo je auto o auto! Ispred mene. Pojma nemam šta se dogodilo. Sledeće što se dešava su oštri pogledi oba vozača usmereni jedan prema drugom, besni i agresivni. Nešto govore, mogu samo naslutiti šta. Odredište mi je odmah sa desne strane, ali kako propustiti dramu? Svakako sam stigla ranije. Ima nečeg ludog u našem mentalitetu, koliko god da nas se nešto ne tiče i čiji svedoci najbolje da ne budemo – gledaćemo. Tako palanka usred Beograda čuči da vidi šta će biti. Ne samo moja palanka, već i palanke svih onih ljudi koji su izleteli iz svojih lokala da isprate situaciju. Jedan vozač je izašao, potrčao prema autu ovog drugog, šutirao zadnji deo auta, cimao bravu i animalno vikao. Drugi nije izlazio, ali je pokušavao da ga zgazi. Posve komično, ali i neprijatno. Devojke iz oba automobila su bile uplašene, nisu reagovale, sporedno su postojale. Uobičajena beogradska drama, neko bi rekao, ništa novo. Međutim, prvi put prisustvujem ovoj situaciji, uplašena sam, ali zašto gledam? Kakav je to kov ljudske prirode? Mogu da uđem desno u lokal, ignorišem, ali i da ostanem i da viknem: Grubijani, nije važno, svako svojim putem, devojke su vam uplašene, stidite se! Ništa! Kako? Baba sam na prozoru razdrndane zavese. Drama je gotova, ulazim desno, a u glavi Ujević: Ja sam se sebe bojao. Je l’ ti se to nekada dogodilo?
***
Isti je dan, imam novu kosu (lokal desno je bio frizerski salon) – dovoljno da zaboravim i sudar, i momke, i uplašene devojke, i Ujevića. Tačno je 21:30. Idem prema parkingu Galerije, tamo mi je auto, na -2 nivou. Nervozna sam, čačkam zanoktice. Plašim se da dva sata pre ponoći budem sama u ogromnoj garaži ,,najelitnijeg’’ šoping centra. Ljutim se što moram sama. Nestabilno gazim. Pitam se da li je deset uveče zaista kasno ili je Beograd postao nebezbedan, ako je bezbedan ikada i bio. To me dovodi do još jednog pitanja – da li sam to ipak ja postala plašljiva? Polako silazim u najdublji garažni nivo. Do pre nekoliko godina sam tumarala ovim najlepšim studentskim gradom sa slušalicama u ušima, pojačanom muzikom na najviše. Sada me samo pomisao na ovakav vid opuštanja užasava. Šta ako mi neko priđe s leđa ili me proguta mrak a ja ni ne primetim? Zamisli! Ovu misao prekida pogled prema dobro poznatoj palanačkoj registraciji i voljenom automobilu – pomišljam ponovo na palanku usred Beograda, tek da zavaram strah. Žurno prilazim, otključavam, ulazim, palim i polazim. Za nekoliko trenutaka sam već van garaže – sigurnost. Šake su na volanu, nema belih ispucalih linija koje prelaze u crveno. Crveno je na semaforu. Dobro je, nisam bila u pravu.
Autorka: Nevena Branković