Ne spavam već danima.
Možda je stres.
Ostavio me dečko, a ja se tako trudim da nikom ne pokažem koliko sam se zapravo ubedačila.
Našminkam se i lepo obučem, svratim u biblioteku, pa odem u školu, kao i obično.
Čitam knjigu celu smenu, samo da ne bih ni sa kim morala da razgovaram. Odvojim tu i tamo po neki isprazni razgovor na odmoru, krećem se u grupi da ne delujem kao čudna, usamljena jedinka i klimuckam glavom kad drugi nešto pričaju ili izvlačim prljavštinu za koju znam da mi se skupila ispod crveno nalakiranih noktiju.
Ponekad, posle škole produžim na kafu s drugaricama.
Naručujem kapućino, jer mi se povremeno dešava da ruke počnu da mi se tresu od jake kafe. Kapućinu jednostavno ne mogu da odolim – zavalim se u fotelju, skupljam penu keksićem sa cimetom i grejem prste na toploj šolji dok njih četiri trućkaju o svemu i svačemu. Češto zamislim da sam ja sunđer – mekana, prijatna, dok upijam miris kafe i cigareta; prljava, zgužvana i probušena na previše mesta.
Tu čujem gomilu ispraznih razgovora. Dešava mi se da odlutam i na čitave minute sam izolovana – čujem muziku, zveckanje šolja i njihove glasove u pozadini, ali ne mogu da odredim početak i kraj rečenica. Do mene dopiru samo pojedinačne reči (on, ljubljenje, divan, glup, plišano), ali ne mogu da razlučim njihov smisao, jer ih čujem kao kroz sunđerastu tampon zonu; a kad pokušam da pitam „Šta to?“ usta su mi suva i puna sunđera, tako da samo oblikuju slovo >O< kao da se čude sama sebi što nisu u stanju da reaguju.
Onda ih samo posmatram, sa blago začuđenom facom.
Facom koja kaže: „Kako se, do đavola, sve ovo baš meni desilo?“
Potom odem kući.
Uvučem se u svoju crvenu pidžamicu i legnem preko pokrivača, licem ka plafonu.
Ležim tako sve dok se ne smrznem, pa i potom, ako sam naročito loše i bilo kakav pokret mi nema smisla, jer ni hiljadu zavlačenja pod pokrivač neće rešiti probleme koje imam.
Zurim u svoje zvezde na plafonu.
Okačila sam ih kad smo počeli da izlazimo – tek da mu budu tu, na dohvat ruke.
Da ako bi ikada poželeo da mi dohvati zvezde, može to da učini sasvim lako.
Tako sam silno želela da neko to uradi za mene.
Njemu nikad nije palo na pamet.
Postavim plišanu životinjsku stvarčicu koju mi je poklonio na svoj stomak i gledam kako se polako podiže i spušta dok dišem. Mislim o tome kako je bio divan, kako mi nedostaje ljubljenje i kako je užasno glup što je rešio da ode. To traje dok svi moji ukućani ne odu na spavanje, a onda upalim svetlo, izvučem „Komplikovanu dobrotu“ s police i tešim se da postoje teži i sputaniji životi od mog.
Ustajem pre svih; pre alarma.
Samo u jednom navratu gledam u ogledalo – dok se umivam i stavljam puder da prekrijem podočnjake. Oči me peckaju i suze nad čajem od kamilice i znam da sam ispod tog sloja pudera užasno bleda – ali – ponekad je dobro ubledeti jedini način da povratite zdravu boju.
Zvoni alarm.
Preživljavanje se nastavlja.
Možda je stres.
Ostavio me dečko, a ja se tako trudim da nikom ne pokažem koliko sam se zapravo ubedačila.
Našminkam se i lepo obučem, svratim u biblioteku, pa odem u školu, kao i obično.
Čitam knjigu celu smenu, samo da ne bih ni sa kim morala da razgovaram. Odvojim tu i tamo po neki isprazni razgovor na odmoru, krećem se u grupi da ne delujem kao čudna, usamljena jedinka i klimuckam glavom kad drugi nešto pričaju ili izvlačim prljavštinu za koju znam da mi se skupila ispod crveno nalakiranih noktiju.
Ponekad, posle škole produžim na kafu s drugaricama.
Naručujem kapućino, jer mi se povremeno dešava da ruke počnu da mi se tresu od jake kafe. Kapućinu jednostavno ne mogu da odolim – zavalim se u fotelju, skupljam penu keksićem sa cimetom i grejem prste na toploj šolji dok njih četiri trućkaju o svemu i svačemu. Češto zamislim da sam ja sunđer – mekana, prijatna, dok upijam miris kafe i cigareta; prljava, zgužvana i probušena na previše mesta.
Tu čujem gomilu ispraznih razgovora. Dešava mi se da odlutam i na čitave minute sam izolovana – čujem muziku, zveckanje šolja i njihove glasove u pozadini, ali ne mogu da odredim početak i kraj rečenica. Do mene dopiru samo pojedinačne reči (on, ljubljenje, divan, glup, plišano), ali ne mogu da razlučim njihov smisao, jer ih čujem kao kroz sunđerastu tampon zonu; a kad pokušam da pitam „Šta to?“ usta su mi suva i puna sunđera, tako da samo oblikuju slovo >O< kao da se čude sama sebi što nisu u stanju da reaguju.
Onda ih samo posmatram, sa blago začuđenom facom.
Facom koja kaže: „Kako se, do đavola, sve ovo baš meni desilo?“
Potom odem kući.
Uvučem se u svoju crvenu pidžamicu i legnem preko pokrivača, licem ka plafonu.
Ležim tako sve dok se ne smrznem, pa i potom, ako sam naročito loše i bilo kakav pokret mi nema smisla, jer ni hiljadu zavlačenja pod pokrivač neće rešiti probleme koje imam.
Zurim u svoje zvezde na plafonu.
Okačila sam ih kad smo počeli da izlazimo – tek da mu budu tu, na dohvat ruke.
Da ako bi ikada poželeo da mi dohvati zvezde, može to da učini sasvim lako.
Tako sam silno želela da neko to uradi za mene.
Njemu nikad nije palo na pamet.
Postavim plišanu životinjsku stvarčicu koju mi je poklonio na svoj stomak i gledam kako se polako podiže i spušta dok dišem. Mislim o tome kako je bio divan, kako mi nedostaje ljubljenje i kako je užasno glup što je rešio da ode. To traje dok svi moji ukućani ne odu na spavanje, a onda upalim svetlo, izvučem „Komplikovanu dobrotu“ s police i tešim se da postoje teži i sputaniji životi od mog.
Ustajem pre svih; pre alarma.
Samo u jednom navratu gledam u ogledalo – dok se umivam i stavljam puder da prekrijem podočnjake. Oči me peckaju i suze nad čajem od kamilice i znam da sam ispod tog sloja pudera užasno bleda – ali – ponekad je dobro ubledeti jedini način da povratite zdravu boju.
Zvoni alarm.
Preživljavanje se nastavlja.
Autorka: Jovana Georgievski
Sliku smo našli ovde