Foto: Boš
Prošlo je malo više od nedelju dana od saopštavanja rezultata parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora. Republička i gradska izborna komisija saopštile su da je najveći broj glasova u gotovo svim opštinama i parlamentu osvojila vladajuća partija. Veći deo opozicije ne priznaje ove rezultate, nazivajući izbore „pokradenim“ i poziva građane na protest, dok trenutno sedam političara, podržavalaca ove koalicije, štrajkuje glađu.
Nema punih deset godina od kako sam postala punoletna i stekla pravo glasa, što znači da još nisam doživela promenu vlasti u Srbiji. I to u startu nije normalno, ako uzmemo u obzir da je Srbija, prema ustavu, „zasnovana na načelima građanske demokratije“ (Ustav Republike Srbije, deo 1., član 1.), koja kao svoje osnovno načelo ima smenjivost vlasti. Ali hajde da se usredsredimo samo na poslednje izbore. Grupa ljudi okupljena oko jedne stranke nema nikakve sumnje u regularnosti izbornog procesa i proglašava pobedu na svim nivoima, tačnije tvrde da su osvojili najveći broj glasova u gotovo svim opštinama. Sa druge strane, druga grupa ljudi okupljena oko druge stranke ili koalicije ne priznaje ove rezultate tvrdeći da se izbori nisu odvijali u pravičnim uslovima i da su oni osvojili najveći broj glasova, makar u Beogradu. Analitičari tvrde da će se nova vlada formirati na osnovu ovih glasova, dok su drugi uvereni da će do ponavljanja izbora neminovno doći, opet, makar u Beogradu.
Kako je moguće da postoji ovako drastično drugačije, diskrepantno, viđenje jedne situacije, ishoda, dana? Da li je normalno da ne znamo tačno kako će se vlast u novom sazivu skupštine (grada Beograda) formirati ovoliko dugo posle izbora? Naravno da nije, ali se bojim da to može da postane nova normalnost. E sad, zamislite mladog glasača koji je prvi put imao mogućnosti da izađe na izbore i gleda sve ovo. Moramo ga razumeti ako on makar malo sumnja u smislenost svog odlaska na biračko mesto. Taj prosečni, mladi birač, verovatno nije mogao ni da zamisli da mu ni nedelju dana nakon izbora ništa neće biti jasno i ostaje zbunjen.
I onda, nakon svega, govorimo o nedostatku motivacije mladih glasača, koji, svesno ili ne, možda neizlaženjem na glasanje odbijaju da budu deo ovog cirkusa, konstantno bivajući iznevereni od starijih, iskusnijih, za koje se stiče utisak da nisu sigurni šta rade ili nisu sigurni u to što rade. Da ne bude zabune, ovde se ne radi o rezultatima izbora, nego o odnosu političara prema tim rezultatima. Ti stariji, iskusniji su oni koji nas mlade treba da uče o preuzimanju odgovornosti, dok je nepreuzimanje odgovornosti verovatno jedina osobina koja povezuje sve aktere srpske političke scene.
Ipak, jedna grupa mladih, uglavnom studenata, revoltirana ćutanjem institucija na zahtev o revidiranju izbornog spiska kao i nespremnosti opozicije da adekvatno reaguje, odlučila je da uzme stvar u svoje ruke. Pored svakodnevnih protesta ispred zgrade Republičke izborne komisije, oni su organizovali i blokade prometnih tačaka u Beogradu, a pored studenata beogradskog, pridružile su im se i kolege sa novosadskog univerziteta. I umesto makar i jednog smislenog odgovora nadležnih ili eventualnom dijalogu o tome kako izađi iz postizborne krize, vlast je odgovorila onako kako jedino i ume – palicama. Na protestu ispred zgrade RIK-a, tačno nedelju dana nakon izbora, mogli smo videti samo jezive scene nasilja od strane pripadnika MUP-a prema učesnicima protesta. Mladi, umesto da se raduju početku studija, otkrivanju novog grada, drugara i ljubavi ostaju zarobljeni u spirali sistemskog nasilja u kojoj su i odrasli.
I na kraju, ništa od ovoga nije normalno i ni za šta, vi omladino, niste krivi. Vi ste, kao i uvek, ostali prepušteni sami sebi i pokušavate da nađete smisao u ovoj situaciji.
Autorka: Helena Cvetković