foto: Jon Tyson (Unplash), BOŠ
Kraj godine uvek sa sobom, osim šarenih ukrasa i lampica, donese i po koji talas razmišljanja o tome kakva nam je godina koju ispraćamo bila. Gde smo grešili, gde je trebalo biti hrabriji, gde smo to mogli da dodamo gas, a ne da bojažljivo pritiskamo kočnicu, čemu smo mogli da se prepustimo i šta smo mogli da izbegnemo. Mnogo razmišljanja, euforije, premišljanja i nostalgije koja strpljivo čuči pod kožom. Težak je mesec ovaj decembar iako je nesumnjivo jedan od najlepših - okićen, svečan, raskošan.
Ponekad imam osećaj da sam u stanju da sve svoje brige skrajnem u ćošak onda kada upalim šarene lampice za jelku. One osvetle taman onoliko koliko mi je potrebno da vidim u tom trenutku i tom osećaju se bez zadrške prepuštam. Šareno je. Toplo je. Prija oku. Nekoliko pogleda na pažljivo sklopljeni cirkus koji predstavlja jelka u mojoj dnevnoj sobi i već je bolje. Ne smeta mi mnogo ni kiša, ni kašnjenje prevoza, ma ni to što do posla putujem sat i po vremena. Stavim svoje roze slušalice u uši i sve je potaman i sve je dobro. Onda, negde kod Tašmajdanskog parka taj osećaj uzvišenosti me polako napušta. Oprezno odlazi i pažljivo zatvara vrata za sobom. Počinjem da razmišljam o svim odlascima sa kojima sam se susretala ove godine. Razmišljam da li će me neki od odlazaka podmuklo sačekati i naredne. Pogled kroz prozor tramvaja - siv, Beograd u magli. Po glavi prebiram šta me sve tog dana čeka na poslu, pravim listu prioriteta i računam da li ću uspeti sve da završim na vreme. I šta uopšte znači završiti na vreme? Kao da će ceo svet stati ako nešto ostavimo i za neki drugi, peti, deveti januar. Počinjem malo i da se ljutim na sebe zato što taj čuveni 31. posmatram kao neku krajnju granicu posle koje se dešava ni sama ne znam šta? Padaju mi na pamet i sva pitanja o tome gde ću za Novu godinu, hoću li koristiti odmor, kada ću na zimovanje, da li provodim praznike sa porodicom. Osećaj nelagode postaje sve intenzivniji, imam osećaj da je postao jedan od putnika, ušao u tramvaj i radosno se pozdravlja sa prisutnima.
Neki ljudi jednostavno ne vole praznike. Ne osećaju se ugodno u prazničnoj atmosferi iako se od njih to očekuje. Ni hiljade ukrasa neće im ulepšati svakodnevicu u kojoj žive, niti im olakšati borbe koje vode. Ljudi su različiti. Ne osećaju svi prazničnu euforiju, nemaju želju da proslavljaju doček, ne žele da okite jelku ili gledaju praznične filmove. I to je u redu. Mnogim ljudima kraj godine je izuzetno stresan period zbog količine nagomilanih obaveza koje treba završiti, a dodatno izlaganje društvenim pritiscima i očekivanjima da se nešto uradi – jer to tako treba kad su praznici ume dodatno da oteža situaciju. Pomislih, koliko nevidljivog tereta uopšte stavljamo jedni drugima na leđa, a da toga nismo ni svesni? Rasprodaje, kupovine, pronalazak onog, baš pravog poklona, ili samo nemogućnost provođenja vremena sa baš pravom osobom. Toliko je različitih situacija u kojima je svako od nas, a za koje ne znamo. A pitaćemo i tražićemo odgovor i zanimaće nas da li neko putuje, gde proslavlja Novu, da li je video/videla sniženje u robnoj kući, ima li isplaniranu kombinaciju za jedvadočekanu najluđu noć. U redu ja da se ne osećamo dobro iako okolina od nas očekuje nešto drugačije, radosnije, euforično. U redu je da budemo sami tog čuvenog 31. i legnemo da spavamo pre nego sat otkuca ponoć. U redu je da iskoristimo ovaj period da predahnemo od svega što smo radili i da ne razmišljamo o tome šta nas čeka nakon praznika. Kao pauza između dva čina predstave. Dovoljno duga da se ukočene noge protegnu i krv ponovo prostruji, a opet taman toliko kratka da ne zaboravimo šta se pre pauze odvilo.
Izlazim iz tramvaja i nespretno nameštam svoj teški vuneni šal. Ponovo kreće sitna dosadna kiša. Da je bar sneg. Navlačim kapuljaču i nastavljam da koračam ka poslu. Uzimam telefon i šaljem poruku: Dobra je jelka i bez lampica, ne moraš ih stavljati.
Kancelarija miriše na mandarine. Na prozorima svetle šarene lampice.
Autorka: Miljana Jovanović