foto: Natalija Erdeljanović, BOŠ
Prvo pesničko čedo Nevene Branković imalo je tu čast da se nađe u užem izboru za nagradu „Mladi Dis”, a premijerno će biti predstavljeno 26. decembra u Kvaki 22. Zbirka „O petardi koja nije progutala kajsiju”, ujedno i promišljena i luckasta, jednostavna i slojevita, na poseban način pronalazi put do svojih čitalaca. Ko se prvi put susretne sa ovim stihovima, taj neće znati šta ga je strefilo.
Mingl: Da nisi autorka ovih pesama, šta bi pomislila o tom luckastom naslovu – O petardi koja nije progutala kajsiju? Mene bi privukao već na prvi pogled (setim se one Mirkine replike: “Deco, je l’ volite brzu vožnju?”), iako ne bih znao šta tačno da očekujem.
Nevena Branković: Nestrpljiva sam i veoma nefokusirana na stvari koje dugo traju, takve stvari mi ubijaju želju. Loša osobina, znam. Ovaj naslov je predug i zato mislim da ne bih stigla ni da ga pročitam do kraja, a već bih odustala. Iz ovog ugla – taktički skroz pogrešno sam naslovila svoje prvo čedo. Mada, prijateljima i nekim viđenim ljudima (što bi rekla moja prababa) se dopada ovaj spektakl od naslova, pa i meni dođe nešto mio.
Mingl: Tvoja poezija neprestano komunicira sa čitaocem, ne okoliša i ne mistifikuje. Šta je to što voliš i tražiš u pesničkom izrazu? Sa druge strane, čega se u poeziji kloniš?
Nevena: Kao što rekoh gore, nestrpljiva sam i ne volim da se šunjam – kako u životu, tako i u poeziji. U šunjanju se mora voditi računa da ne krcne pod, da nam prsti nisu preteški, da nam koraci nisu predugi. Upravo se toga klonim – napornih, promišljenih i njanjavih uobličenja. Ja upalim sva svetla, zgazim celim stopalom, uflekam pidžamu, slučajno ostavim ključ sa spoljašnje strane brave i vozi. Neka i nije more, ne ljutim se, neka je plavo korito od plastike – vajdica je.
Mingl: Čini mi se da tvoj proces stvaranja najviše liči na poigravanje najrazličitijim elementima – jezikom, slikama, čulima, emocijama, humorom, stvarnošću. Je li poezija po sebi igra?
Nevena: Hvala na ovoj prvoj konstataciji, podsetila me je na moju dobru drugaricu koja je, nakon čitanja zbirke, rekla da moja Petarda nije ništa drugo do mozaik, kako u tematskom smislu, tako i u kompozicionom. Meni to imponuje, šta znam. Poezija jeste igra, a igra nije jednolična, jer – ko bi se onda igrao?
Mingl: Nećemo kriti da je deda čovek koji je sveprisutan u tvojim stihovima. Otkrij nam ko je zapravo ovaj inspirativni Palančanin i kolika je njegova putokazna uloga u tvom radu.
Nevena: O životu pomenutog gospodina mogu se napisati memoari, a o životu njegove porodice sa njim još duplo više istih takvih memoara. Nikada to nisam krila – ovo moje pisanije je posvećeno njemu, a da to ni po čemu nije zaslužio. Malo mi je žao što nisam ostavila direktnu posvetu u samoj zbirci. Valjda je to neki bunt, verovatno sam smatrala da je i više nego dovoljno to što je široko rasprostranjen po mojoj zbirci. On je pesma i bez mene. Njegova figura je bezvremenska, jer postoji isto u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i nekako stoji kao nad glavom puška, muška, u čiju cev je valjalo gurnuti prst, pročačkati, isprovocirati čađ i eto pesme.
Mingl: Zbog čega stičemo utisak da se ova poezija čitaocu brzo uvuče pod kožu i postaje mu bliska? Intimni krug tvojih pesničkih preokupacija i lirskih junaka zadržao je nešto od zajedničkog, univerzalnog iskustva, pa nije ni čudo što nam se svima mogu učiniti poznatim.
Nevena: Ima u Petardi nečeg narodskog, verovatno je zbog toga. Čini se nezahvalno iz ove pozicije govoriti o svim tim pesmama, moje su, zato ih volim (neke manje, neke više). Potpuno je nemoguće da se odlepim od ličnog u njima i shvatim da je zapravo ljudi mogu doživljavati kao nešto poznato, ali mi je drago ako je tako. Veliki je uspeh dostići takav momenat.
Mingl: Ako bismo poeziju mogli nazvati zanatom, koga bi izdvojila kao njene majstore? Koje trikove si pokupila od njih?
Nevena: Ne mogu sebe da povežem sa bitnicima (ovo zvuči pretenciozno), a to zaista ne znači da nisu postojali uzori, samo ih ne bih svela na ljudske, već na poetske oblike. Nekada je to samo situacija iz autobusa, privatni čas gde upakujem neku nedopadljivu rimu – tako je nastala pesma overthinking. Nekada je samo dovoljno da nešto pogrešno pročitam, jer imam sve na dis- (disleksiju, disgrafiju, diskalkuliju).
Kada je reč o mom ličnom afinitetu, a ukoliko govorimo od perioda postmodernističke književnosti (da ne bismo otišli predaleko), mnogi bi sa razlogom izdvojili Popu kada je u pitanju pesnička veština. Ono što mene fascinira kod ovog pesnika jeste taj spoj folklornog iskustva i urbane leksike. Čak sam gotovo ubeđena da je njegova poezija posredno uticala na neke moje pesničke momente. Međutim,Popa je previše usklađen za moj ukus, zato ja pribegavam estradnim pesnicima. Kada Brana Petrović kaže: Još da si ti tu zveri moja davna bila bi to čajanka nepojmljiva slavna! ili Ana je bila cvet Ana je bila divlja krava ili Pa kad se vokali spoje! Dragi Bože, usijane glavurde moje – ajme mene. Brana je bio pesnik koji se igrao bez predaha, bez pauze za ručak. Kad mi se Brana dogodi, čini mi se ne treba mi puno vremena da se odgodim. Težila sam takvim uticajima, onim kojima sam se i sama divila, jer sam smatrala da se na taj način postiže univerzalnost.
Što se tiče savremene književne scene, bez premca Milena Marković. Kod nje nema kićenja i okolišanja, sve se transparetno i nedoterano ostvaruje. Stamena i čvrsta pesnikinja, poput kakve starogradnje.
Za kraj, pozivamo te da se upišeš u naš Mingl leksikon!
Mingl leksikon:
Pihtije ili ren?
Pihtije sa alevom, ren uz pečenje.
Film koji bi uvek mogla da pogledaš iznova (domaći i strani)?
Veliki Lebovski i Zona Zamfirova.
Koji miris te podseća na detinjstvo?
Miris pokošene trave.
Poslednja pretražena pesma na youtube-u?
Lift, Hladno pivo.
Razgovor vodio: Uroš Mikić