Brava lagano škripi dok je otključavam. Izvačim iz nje ključ sa ljubičasto-zelenim priveskom u obliku slona i ulazim unutra. U kući je mračno, sveže i tiho. Izuvam patike, ostavljam torbu sa knjigama pored vrata svoje sobe i bacam se na krevet.
Momenat koji sam tako dugo čekala. Čitavo biće mi se opušta dok udišem miris čiste posteljine koja se polako zagreva pod mojim telom. Ne pomeram se desetak minuta, dok konačno ne skupim snagu da otvorim oči i uspravim se. Izuvam čarape da bih mogla bolje da osetim mekan tepih. Skidam školsku uniformu i oblačim farmerke i široku sivu majicu. Uniformu uredno slažem i odlazim u kuhinju da skuvam kafu. Dok se voda greje, gledam oko sebe i razmišljam šta bih mogla da radim. Pošto mi ništa specijalno ne pada na pamet, krećem od prozora do prozora i podižem roletne do pola, tako da ne bude ni previše svetlo ni previše mračno. Vraćam se u kuhinju da zakuvam kafu, a potom se, pazeći da ne prospem, sa šoljicom toplog napitka spuštam u fotelju u dnevnoj sobi. Dok polako ispijam vrele gutljaje čistog zadovoljstva, gledam oko sebe i uživam u odgovarajućem svetlu i tišini. Još uvek mi malo zuji u ušima od buke u školi i na ulici, pa lagano protresem glavu da odagnam to nespokojstvo. Dok ja sedim pronalazeći svoj mir, sat na zidu diskretno otkucava sekunde koje prolaze. Urkos upozorenju, ja se osećam kao da je vreme stalo. Spuštam šoljicu sa talogom na stočić i nameštam se još udobnije. Sad bi mi dobro došlo da imam s kime da se igram. Zamišljam da mi se malena, mekana mačka mota oko nogu. Spuštam glavu na naslom i, ne razmišljajući ni o čemu, sklapam oči. "Konačno, raspust," proleti mi kroz glavu. Prvi dan leta, u krilu, među prstima, u porama. Jedan lagan, letnji osmeh mi zatreperi na licu. "Dome, slatki dome," izgovaram polako, zatvorenih očiju.
Autorka: Marija Dotlić
Sliku smo našli ovde