Foto: Boš
Kockar, Veliki Inkvizitor, epileptičar i samo običan lik koji je ubio babu da bi dokazao sebi da nije običan čovek, antinapoleonovska vaška, dok je pravio Zapise iz podzemlja i ujedno darivao kičmu ruskoj i svetskoj književnosti.
U filozofiji je bio uzor Ničeu, a njegovi romani su jedno zagonetko kriminalističko klupko koje se odmotava u kompleksnu psihološku dijagnostiku.
Dostojevski danas, na svojoj rođendanskoj torti, gasi trocifreni broj, dok se dvojke, preko nule, ogledaju jedna u drugoj.
Dostojevski danas puni 202 godine, a ove lepe i elegantne cifre bliznakinje, ukazuju na nekakvu dualnost. Ta podeljenost nije slučajno utisnuta, doduše iskrivljeno, kao prepoznatljiva karakterna crta njegovih junaka.
Duboki raskol između zločina i kazne
Samo značenje imena glavnog junaka romana Zločin i kazna, Raskoljnikova, sadrži koren reči – raskol, koji ukazuje na procep u ličnosti, koja kao da je, simbolično, baš sekirom presečena.
Sekira je sredstvo dvostruke namere – oružje kad svesno ubija babu Aljonu Ivanovnu, i oruđe kad ubija drugu, ,„usputnu“' žrtvu koja se tu zadesila, njenu polusestru, Lizavetu.
Raskol, takođe, sa sobom povlači i verske konotacije, ukazujući na nekoga ko je otpadnik od crkve. Raskol asocira i na cepanje odnosa između Rusije i Carigrada i podelu vere na pravoslavno i katoličko hrišćanstvo.
Ova dva nepomirljiva ekstrema, koja najčešće posmatramo kao crno i belo, mogu se ugrubo shvatiti kao večna borba dobra i zla u čoveku, čiji krajnji rezultat predodređuje delanje pojedinca.
Od ružnog maštanja do konkretne zamisli
Na putu od njegove kuće do stana stare zelenašice ,,malo je imao da ide; znao je čak i koliko koraka ima od kapije njegove kuće: Ravno sedam stotina trideset. Jednom ih je nekako izbrojao kad se isuviše predao sanjarenju.’’
Dakle, put do zločina popločan je koracima koji tabaju 730 puta. Ako saberemo cifre stotine, desetice i jedinice dobijamo savršen „zaokružen’’ broj 10, koji čine nula i jedinica.
7 + 3 + 0 = 10
1 + 0 = 1
Nula simboliše konstantno ciklično kretanje, Raskoljnikov začarani krug gotovo hamletovskog preispitivanja – počiniti zločin ili ne.
Jedinica simboliše nekoga ko je prvi, ko je zbog svoje obdarenosti uzvišen i time izdvojen od drugih.
Kada Raskoljnikov pređe prag babine kuće on prelazi sa nule na jedinicu, potvrđujući tako svoju fiks-ideju o ljudima koji se dele na dve kategorije.
Napoleonovski kompleks od kojeg pati ovaj junak, podržava stanovište u kojem ljude možemo podeliti na niže, obične jedinke, ,,vaši’’ ili ,,materijal koji služi jedino za rađanje sebi sličnih’’ i na onu drugu kategoriju pravih ljudi koji imaju dara i talenta i donose novu reč u društvo. Tim „pravim“ ljudima je dozvoljeno da gaze zakon i da, zarad svoje ideje, mirno pređu preko leša.
Konflikt u junaku nagriza komfor i plodonosno deluje na polju patnje. A sreća se ,,kupuje’’ patnjom.
Raskoljnikov živi na tavanu zgrade, u malom, klaoustofobičnom sobičku. Poetika realizma odmah prirodno uspostavlja znak jednakosti između junakovog prebivališta i njegove unutrašnje prirode.
Njegova soba ,,imala je vrlo bedan izgled sa svojim žućkastim, prašnjavim tapetima, odlepljenim od zida, i bila je tako niska da je malo višem čovku bilo u njoj užasno: stalno mu se činilo da će udarato glavom o tavanicu.''
Raskoljnikovsko pitanje: ubiti ili ne ubiti
Kada dve krajnosti njegove ličnosti, pređu prag ubistva, uđu u kuću zelenašice i počine zločin, drugi deo naslova romana je kazna koju proživljavamo zajedno sa glavnim junakom kroz njegove bolesne snove, bunila i napade.
,,Kada je čovek bolestan, snovi se česo odlikuju neobičnom reljefnošću, jasnoćom i izvanrednom sličnošću sa stvarnošću.’’
Kazna za junaka nije ishod istrage, već stanje duha u kom njegov zločin počinje da se hrani svojom žrtvom-počiniteljem, a greh prvobitne gordosti ga sad izjeda toliko jako, da on poželi sam da se preda i da prizna. Što na kraju i čini.
U naslovu romana, dva glavna motiva se nadopunjuju i objašnjavaju kroz sastavni veznik i. Dostojevski na kraju uspeva da pomiri suprotnosti zločina i njegove posledice.
Na koji način on to čini?
Gordost, egoizam, kompleksi i svojevoljno preuzimanje uloge Boga obuhvataju sve karakterne dimenzije ovog junaka.
Postavljajući ceo slučaj u najbizarniji kontekst koji se ne može opravdati nijednim zdravorazumskim argumentom, Dostojevski propoveda čistu hrišćansku filozofiju srca i paradoks bezgranične ljubavi Boga prema čoveku.
Dostojevski svom junaku poklanja put do vaskrsenja, kroz čin pokajanja i ljubavnih susreta sa Sonjom, aludirajući na još jednu biblijsku referencu, a to je Lazarevo vaskrsenje.
Od bolesti, Lazar je umro i njegovo telo je počelo da truli. Hristos je svojim dolaskom uspeo da ga vaskrsne i tim postupkom razrešio otvorenu sumnju sestre u ,,povratak" svog umrlog brata, koju je iskazala rečenicom ,,Već smrdi!"
Čovek postaje živi leš koji zaudara na greh kada mu dozvoli da na pragu njegove duše on izuje svoje blatnjave cipele i ostane u smrdljivim čarapama.
Ovo priča iz Jevanđelja po Jovanu, sugeriše da je svako od nas svedok lične i tuđe grešnosti, i da iskrenim obraćanjem Bogu postoji šansa da on našu molbu za pročišćenjem usliši.
Odatle počinje ,,nova povest postupnog obnavljanja čovekovog" i, kako Dostojevski objašnjava, njegovog prelaska u potpuno novi svet i upoznavanje sa stvarnošću sa kojom se do sada nije susretao ni u svojim realističnim snovima, a ni u zatvorenom, katakombičnom prostoru svoje egocentrične realnosti.
Sreća se ,,kupuje" patnjom, a žrtva Isusa Hrista imala je za cilj spasenje čovečanstva.
Pojedinac protiv celog sveta vrlo brzo postaje pojedinac za ceo svet, i to je neki drugi prag koji vredi prekoračiti.
Autorka: Anđelka Panić