18. oktobar
Moram da priznam da se ovaj dan pre godinu dana prilično razlikovao. Možda tome ne svedoči vremenska prognoza koja je ista, ili moja plejlista, ali...
(godinu dana ranije)
(godinu dana ranije)
E, a taj dan je bio havaričan. Hladan dan, a ja kao i uvek razgolićena. Bio je klasično ružan dan, ono nebo gleda mene kao da me pita: ˝Gde si ti pa sad krenula˝, a ja odgovaram jer sam besna kao i uvek: "A ti si mi pa mnogo bolje, pogledaj se". I stvarno je bilo sivkasto, kišovito, neodlučno u svojoj nameri da se sruši i dokrajči nas sve. Dok razmišljam kako mi treba prikladnija odeća za ovo vreme, setim se da me baš briga ako će kiša uništiti, oh, tu kosu koju sam toliko sređivala pa samo nastavljam svoj put. I stigla sam u tu školu koja se raspada, u učionici koja ima miris neprijateljstva i zelene zidove, pa time doprinosi da se osećam kao da sam u nekoj mentalnoj ustanovi; i jesam se osećala tako u tom trenutku, jer je nebo sa moje leve strane opet zahtevalo od mene neke odgovore.
Mislila sam se kako je to bogzna koji dan koji mi počinje isto. Bio je tek treći čas kad sam shvatila da taj dan nije predviđen za odlazak na sve časove, pa sam očajnički pokušavala da opravdam sebe i nađem dobar izgovor za bežanje. Obzirom da ništa nisam mogla da smislim, to sam shvatila kao znak da treba da ostanem. U tom misaonom zanosu sam pala sa stolice prouzrokovano prejakim klaćenjem – neki su se nasmejali, neki nisu ni primetili. Pomislila sam kako ni posle dve godine nemam ni najmanju tačku povezanosti sa tim ljudima u odeljenju. Znala sam da mi treba promena. Nešto što će mi obojiti oblake u million boja i naučiti me da uživam u oktobru. I peti čas počinje, čeka me pakao koji će trajati sto trideset pet minuta u kojih će stati dvadeset šest lekcija o Fotošopu koji više niko ne koristi jer je poslednja verzija izašla ’99. "Računar se uključuje dole desno, ili hoćete da vam ga ja uključim?", opsujem ga u sebi i odlučim da ipak odem na prvom odmoru. Kroz glavu mi je prolazilo samo kako imam taj broj. Broj osobe o kojoj razmišljam, osobe koja mi katkad izmami osmeh dok gledam u imenik u svom telefonu – a gledam ga samo jer znam da ću naići na njega. I javim mu se, bila mi je frka, ali opet nisam mogla ništa da izgubim pa sam rešila da mi je svejedno. Pristao je da mi skuva kafu, a ja sam mu se najavila ispred studentskog doma za pola sata. Kada sam ušla u tramvaj i shvatila gde sam krenula temperatura se naglo smanjila i izazivala cvokotanje zuba. Skamenjena sam čekala da otvori vrata vlažeći usne koje su se potpuno osušile od zapravo nepostojeće hladnoće. Otvorio je, a ja sam imala taj osmeh koji je krio zubima zagrižene obraze. Nisam sigurna o čemu, ali sam konstantno pričala jer sam bila sigurna da ću tako delovati opuštenije. Ha ha. Kroz glavu protrčava gomila ideja, racionalisanje emocija, konfuzija, prazno… i na kraju svest – a za sve to vreme pričam o Bukovskom jer… ne znam zašto (?!). Njegov pogled je bio hladan i izraz lica podrugljiv – bila sam ubeđena da sam sebi obezbedila poslednje viđanje sa njim. Kada me je pratio na stanicu, bilo je tiho i čudno jer je to bio verovatno prvi trenutak za celo veče da je moja frekvencija glasa bila na nuli. Kada je autobus naišao, pozdravio se poljubivši me ovlaš u usne. U tramvaju je bilo užasno vruće najednom.
(godinu dana kasnije)
Ako pogledate sada kroz prozor, nadam se da vidite dugine boje. Flojd i dalje trešti, jedem masline i opet shvatam da će me čekati. I dok izlazim iz kuće setim se da sam zaboravila duks sa kapuljačom.
Autorka: Klementina sa pištoljem
Sliku smo našli ovde.