foto: Pixabay, BOŠ
Komšija iznad mene pravi arhitektonsko čudo od svog dvosobnog stana, revnosno koristeći svaki minut kućnog (ne)reda da mi dokaže svoju umetničku zamisao – tandrče, burgija, lupa, trese, brusi, vuče, škripi, zavrće, ruši i opet ponavlja proceduru. Mislim da je i Sagrada Familija u međuvremenu ušla u završnu fazu, a u komšinom stanu i dalje ima prostora za inovacije i prepravke. Da stvar bude bolja, sezona tradicionalnog kvarenja neparnog lifta u zgradi je uveliko u toku, a doba zastoja tramvaja na Novom Beogradu tek počinje (čitaj: rana jesen). Kad je čovek nervozan, raskalašno oktobarsko sunce samo pospešuje tu nervozu – dovoljno je setiti se Mersoovog pucnja u Arapina usled iritirajućeg nivoa svetlosne draži.
Školski dan je prošao sasvim solidno, izuzev nekoliko manjih pasivno-agresivnih izliva na otvorenim vratima - najteže je pred naoštrenim sagovornikom opravdati davanje četvorke, pa sam odlučio da se ubuduće ostrvim samo na niže ocene. Put ka Zelenom vencu se odužio, a susret sa koleginicom sa faksa me je kompletno dotukao; biti ljubazan ne znači nužno i upuštati se u beskrajan razgovor o životima i sudbinama zajedničkih poznanika (izraz small talk ume da zvuči ironično). Izmislivši naglo menjanje dnevnih planova kako ne bih bio osuđen na mukotrpno a uzaludno čekanje prevoza u paru (ova i dalje ne prestaje da priča, sada, doduše o sebi i svom jalovom ljubavnom životu), odlučujem da povratak kući obavim pešice. Sunce na Brankovom mostu je ubitačno i njegov kez mi ni najmanje ne prija, ali je zato sjajno došlo grupi matorih Nemaca koji se svojski trude da naprave selfi sa panoramom grada u pozadini. Usput se setih da sam zaboravio na već odlagani privatni čas, tako da je ponovo trebalo uključiti mahera za izgovore u sebi. Ili možda samo reći da mi danas nije do toga i - šlus. A nakon toga reći isto i prijatelju sa kojim uveče treba da odem na piće nakon dva meseca neviđanja. Možda nije lepo (ni sam nemam lepo mišljenje o ispaljivačima), ali je neophodno.
Slobodno poslepodne u dokolici vodi u dremež ili u overthinking (voleo bih da imamo odgovarajuću reč za ovaj globalni fenomen) pošto se ova dva pojma međusobno isključuju: dremka beži od preteranog razmišljanja, a usijanje vijuga ne daje organizmu da odahne. Kada me stigne ovo prvo, posle dva sata sna sam kao nov. Međutim, skoro sam shvatio da me je, što reče veliki Meša, upravo taj mir i uznemirio, pa me je presrelo ovo drugo. A drugo je put ka nizu neveselih iskušenja i transformacija – ma, i to je za čoveka. Ne mogu da se svakog jutra ogledam u kupatilu i govorim sebi kako sam najlepši i najpametniji (Dobro jutro, zvezdo!), niti mislim da će me prodrmati motivacione poruke koje tetke dele po društvenim mrežama. Ispričati se sa nekim stručnim pošteno i u četiri oka – delotvorno, ne baš i jeftino. Izgleda da za sada jedino od humora ne mogu (i ne želim) da pobegnem, valjda zbog uverenja da je ponekad lekovito nasmejati se i svetu i sebi samom. Setim se Disa i genijalnog stiha Ja se svemu smejem pa me sve i boli – svako od nas ima svoj vid odbrane i obmane, a ovaj je sigurno jedan od najžilavijih.
Kasno uzimanje čokolade samom sebi pravdam blagotvornim endorfinom. Na TV-u ni manje ni više nego Formanov Let iznad kukavičjeg gnezda. Sutra na građanskom maturantima treba da pričam o mentalnom zdravlju. Neko bi rekao – slučajnosti.
Autor: Uroš Mikić