foto: Natalija Erdeljanović/BOŠ
Poslednji letnji mesec u godini, koža je lepljiva, u vazduhu ima svega sem vazduha, ljudi su ribe na suvom i (istovremeno) grane na vjetru, u njima je muzika, netrpeljivost, radost, mladost, starost. Svi oni stoje u redu pred Botaničkom baštom, da čuju živu muziku velikog Darka Rundeka.
Stala sam pred njega i nisam osetila ništa – tako je mogao da glasi naslov ove noćne avanture, ali ne bi bilo lepo, ali ako nije lepo, ne znači da nije istina. Bilo kako bilo, umetnik je izašao na binu svileno, uzeo svoju gitaru i počeo: Ako hodaš sam ispod praznog neba, a ljubav ti treba. Pesmom Mlad Rundek je otvorio svoj ovogodišnji tradicionalni koncert u Botaničkoj bašti. Nežno je šuštalo Baštom: Budi sretan jer si mlad. I ja sam bila srećna, jer sam mlada, na kapcima imam šljokice, na glavi prirodne talase, subverzivne od mladosti. Rundek je na samo metar, dva od mene i njegova je umetnost veća od njega samog, on je samo posrednik, ništa više. Pravo reći, i nema dobrih pesnika, no samo dobrih pesama, što bi rekao Bogdan Popović.
Kada se ceo sastav benda pridružio Rundeku, scena je postala bogatija i ne više toliko stidljiva. Međutim, zvuk je bio tanak i bled, kao dlaka, kao da će u svakom trenutku da se rascveta ili pukne. Postojala je velika opasnost da će publika, vođena velikom emocijom, u jednom trenutku postati glasnija od svih instrumenata i glasova na bini. Nije se to dogodilo, jer su se neki veliki hitovi prepoznavali tek nakon nekoliko uvodnih stihova ili čak cele strofe. Tako su, skoro neopaženo prošle pesme Uspomena i Grane smo na vjetru. Tek poput nekakvog pevušenja, sebi u bradu – et longtemps tu écoutes dedans toi-même. Ruku na srce, Ruke se tako i slušaju, tanano, poput letnjeg vetra, tako su bile i ispraćene, sa nekom zvonkom emocijom – tn n n n n. Zatim je usledila prkosna pesma Sejmeni, očekivala sam erupciju, neku borbu, ali se sve svelo na suočavanje zvuka sa prizvukom tišine (a duša gine od tišine). Mogla sam da čujem jasno svoj glas i glasove svih ljudi koji su bili oko mene, dok to nije počelo da smeta gospođi u blizini, jer ne čuje koncert. Publika je morala da se utiša da ne bi smetala publici.
Potom su usledile pesme Kuba i prepev narodne španske pesme Ay Carmela, uz koju je publika ostala nesuzdržana, izvodila je ovu pesmu entuzijastično i oduševljeno, zajedno sa Rundekom i Ekipom.
Nakon nešto novije pesme Revolucija počinje na tanjuru, usledile su one koje u sebi nose čestice večnosti, koje kao da su uvek postojale i koje kao da nikada neće proći: Uzalud pitaš, Put u sumrak, Makedo, Ena, Bi mogo da mogu i vrcavi Apokalipso, posle kojeg je Rundek pozdravio sve prisutne i zajedno sa svojim sastavom sišao sa bine. Međutim, uzvici! Oduševljena publika je zahtevala bis, znajući da se nisu dogodile one dve velike, istog početnog slova: Šejn i Šal od svile. Nepokolebljivost i sloboda – najbolji način da se završi koncertno, ali i bilo koje veče, svim onim jahačima sopstvene volje.
Autorka: Nevena Branković