Svi znamo da je struktura naših mozgova kompleksna. Moždani međuprostor ispunjen je izvesnom koncentracijom inteligentnih telašaca, koja su sektorski raspoređena. Jedan deo tih telašca je kod većinskog dela populacije u stanju hibernacije, iz koje ih je moguće pokrenuti dubokim koncentrisanjem na određenu naučnu ili spiritualističku temu. Zbog načina života prosečnog modernog čoveka/žene, koji jedva postižu da zadovolje svoje homeostazne motive (san, hrana, seks), a kamoli probude druge inteligentne strukture u sebi, ova telašca često umiru sa svojim domaćinima, a da se nijednom nisu ni protegla iz hiberniranja.
Oni koji ne dele ukočenu sudbinu malopre pomenutih snevača (koji nemaju vratove, jer da ih imaju, užasno bi ih boleli posle 73 godine spavanja, koliko iznosi prosečan ljudski vek u Evropi) jurcaju po našem moždanom sistemu – grupišu se, spajaju i dele u ratne tabore, odakle se može izroditi varijetet osobina i stanja – od rasejanosti do cepanja ličnosti (šizofrenije).
U uobičajenim okolnostima, aktivna telašca funkcionišu po principu sektorske raspodele zadataka, dok se međusektorska komunikacija odvija putem električnih implusa, za koje je jedan Dalaj-lama na Trećoj međunarodnoj spiritualističkoj konferenciji Od postanka Sveta (pošto je greškom popio veću dozu kofeina, ubeđen da zapravo pije Vodu večne mudrosti iz reke Premudrih algi), tvrdio da su crvena, žuta i zelena, u zavisnosti od prioriteta poruke koju nose. Ovom podelom boja regulisan je moždani saobraćaj.
Dalaj-lama je, zapravo, tvrdio da je doživeo povezanost sa svojim unutrašnjim okom dok je na muli prelazio jednu veliku saobraćajnicu na putu do prostorija u kojima se održavala konferencija. Kako je jedan perač prozora imao slobodu da primeti, dok je Dalaj-lama uživao u zabezeknutoj tišini, pošto završio priču o svom prepodnevnom duhovnom iskustvu, ono što je video bila su ništa drugo do svetla semafora. Perač prozora je brzo je uklonjen s dužnosti, pod izgovorom da ometa rad konferencije. Narednih šest meseci primao je preteće koverte u slikovnom pismu, dok jednog dana nije dobio poziv na planinarsku ekspediciju na Tibet, koju je oberučke prihtvatio vođen mišlju da ga tamo pisma neće uznemiravati. Od tada ga niko nije video. Kako posle ovog slučaja nisu otvarane šire naučne i novinske polemike na tu temu (oni koji su to pokušali, naprasno bi se odlučili da provedu neko vreme na planinarenju, a puno planinarskih nesreća se dešavalo u to vreme).
Dakle, aktivna telašca rade u okviru svojih sektora, komunicirajući međusobno po sistemu sličnom našem saobraćaju. Broj aktivnih sektora i njihova kapacitivnost zapisani su u našem genetskom kodu. Oni se manifestuju kroz koeficijent inteligencije i sklonosti prema proučavanju određenih oblasti.
Naročito interesantan jeste Sektor za Nadu. Telašca zaposlena u Nadi narandžaste su boje, a na ulazu u ovaj moždani kutak, stoji natpis: „Svo svoje smeće možete ostaviti ovde i mi ćemo ga sa zadovoljstvom reciklirati“. Deo stanovnika Nade često je nadrnan zbog količine smetlišnih aroma koje se osećaju u moždanom fluidu, nastalih usled svakodnevnog spaljivanja dela smeća, što zbog nemogućnosti reciikliranja, što zbog prebukiranosti sektora. Spaljivanje se odvija u tajnosti, jer se time obezbeđuje nenarušenost reputacije ovog vitalnog sektora koji svojim naizgled neograničenim skladišnim prostorom omogućava normalno funkcionisanje svih ostalih sektora. Otud čuvena izreka: „(U) Nadi uvek ima mesta.“
Nada se ističe u svojoj kompleksnosti i jedina je izdeljena na podsektore, koji imaju sposobnost samoumnožavanja u situacijama u kojima je opstanak domaćina doveden u pitanje. Jedno inteligentno telašce može se podeliti na bezbroj manjih, koja brzo rastu i u stanju su da iznesu funkcionisanje jednog podsektora. Međutim, količina raspoložive inteligencije koja se prenosi je konstantna. Ovo znači da, kada se jedno inteligentno telašce podeli, nastaće dva poluonteligentna, tri trećinskointeligentna, itd.
Kao posledica ovog procesa, nastaje sijaset pojava registrovan u ljudskom društvu, među kojima su najpoznatije lakomislenosti i beznadežnosti.
Zato deca misle da će im roditelji kupiti novu igračku ako polome ovu staru koja im je dosadila, učenici se nadaju da će ih profesor pitati baš tu jedinu lekciju koju su učili, devojke spavaju sa momcima jer očekuju da će neko nekog potom tu zavoleti, a bake maštaju o tome da će im unuci svakog dana kupovati hleb i novine i voziti ih kod lekara čim polože vozački ispit.
Zbog toga ljudi odlučuju da glume normalnost, nastavljaju život u sviknutoj svakodnevici i glasaju na izborima, jer se nadaju da će jednom biti bolje.
Zbog toga kvota samoubistava u vremenima krize nije skočila toliko da zapreti opstanku čovečanstva.
Sektor Nada nagnao nas je da potražimo smisleno rešenje u mnogim naizgled besmislenim i nerešivim situacijama – kad smo želeli da prošetamo na drugu obalu, sačuvamo likove dragih ljudi na papiru, čujemo glas nekog ko fizički nije tu ili preletimo okean.
Sve to smo uspeli da izvedemo, što znači da možemo da i kroz sve besmislenosti sadašnjice – čak i ako smo „glupi“ u svojim nadanjima.
No, ne smemo zaboraviti -
Rad je stvorio Čoveka... I Ženu.
Autorka: Jovana Georgievski
Zato deca misle da će im roditelji kupiti novu igračku ako polome ovu staru koja im je dosadila, učenici se nadaju da će ih profesor pitati baš tu jedinu lekciju koju su učili, devojke spavaju sa momcima jer očekuju da će neko nekog potom tu zavoleti, a bake maštaju o tome da će im unuci svakog dana kupovati hleb i novine i voziti ih kod lekara čim polože vozački ispit.
Zbog toga ljudi odlučuju da glume normalnost, nastavljaju život u sviknutoj svakodnevici i glasaju na izborima, jer se nadaju da će jednom biti bolje.
Zbog toga kvota samoubistava u vremenima krize nije skočila toliko da zapreti opstanku čovečanstva.
Sektor Nada nagnao nas je da potražimo smisleno rešenje u mnogim naizgled besmislenim i nerešivim situacijama – kad smo želeli da prošetamo na drugu obalu, sačuvamo likove dragih ljudi na papiru, čujemo glas nekog ko fizički nije tu ili preletimo okean.
Sve to smo uspeli da izvedemo, što znači da možemo da i kroz sve besmislenosti sadašnjice – čak i ako smo „glupi“ u svojim nadanjima.
No, ne smemo zaboraviti -
Rad je stvorio Čoveka... I Ženu.
Autorka: Jovana Georgievski
Sliku smo našli ovde