Mingl kutak arhiva

Jovan Gavrilović: Stvaranje vrlo prevrtljivom materijom

Jovan Gavrilović: Stvaranje vrlo prevrtljivom materijom

Foto: Boš

prethodne večeri sedeo sam u istoj hotelskoj sobi kao od pre godinu dana bio sam okrenut ka njenom krevetu koji je sada bio prazan zamišljao sam omče kako se klate svuda oko mene i ljude obučene u crno sa srebrnim životinjskim maskama kako se smeju smeju smeju kreću se polako ka meni sužavaju krug i plešu plešu plešu dok ulice napolju gore a automobili rđaju a zgrade bivaju prekrivene prašinom a odeća se natapa kišom a staklo svetli a svrake prazne očne duplje sedeo sam potpuno sam bez ičijeg dodira na leđima već mesecima plešu plešu plešu

Stubovi, Na pragu ludila

Uvodni deo tvoje prve priče Dva slepca u četiri oka problematizuje pitanje neafirmisanih umetnika:

,,Poštovani mladi autore,

Izvesno je da posedujete veliku količinu talenta i da ćete imati bogatu spisateljsku karijeru, ukoliko nastavite sa Vašim radom.

Retko se javljaju pisci Vaših sposobnosti, ali – (...)’’

Šta sve staje u ovu poslednju reč citiranog teksta? Šta treba uraditi jedan nedovoljno poznat ili potpuno nepoznat autor od svog sadržaja kako bi postao dostojan afirmacije? 

Moram da priznam da pišući „Dva slepca“ nisam razmišljao o problemu afirmisanja bilo kakvih umetnika, kamoli samog sebe (ruku na srce, tada sam imao petnaest godina i jedva da sam razmišljao o bilo čemu). Radi fabule bio mi je potreban motiv jednog gotovo ciničnog nezadovoljstva koje junaka pripovetke nagoni da čini ono što on čini, što, naravno, ne znači da problem afirmacije ne zaslužuje svojih petnaest minuta. Sâm pojam afirmacije, po mom mišljenju, vrlo je pipav, budući da ona ne garantuje kvalitet onoga što biva afirmisano, niti bi se, zauzvrat, na bilo koji način moglo tvrditi da ono što nije afirmisano ne poseduje nikakav kvalitet. „Afirmacija“ onda postaje svojevrsno poklapanje sazvežđa – u saglasje se dovode i umetnički, i društveni, i ekonomski, i geografski faktori, da bi od svega toga na kraju ispao trenutak u kom jedno delo biva, recimo to tako, prihvaćeno.

Pitanje afirmacije, odnosno potreba za njegovim odgovorom, moralo bi za svakog pisca da predstavlja najdublje razočarenje – to je trenutak u kom on shvati da pisanje ne može da podrazumeva samo pisca i sobu u kojoj on sedi, već i sve ono što sam pomenuo, sve što čeka izvan te sobe. S druge strane, ne postoje nikakve biblijske ploče na kojima je takav sled događaja urezan pa da ga sada nazovemo jedinim mogućim. Sve to samo da bih rekao da zaista ne znam kako jedan umetnik da dostigne afirmaciju.

Postoji jedna sigurna konstanta kada je u pitanju umetnost bilo kog oblika – nema ’leba. Koje druge ,,benefite’’ može doneti umetnost, konkretnije, pisana umetnost? Može li da se pojede jedan pristojan obrok bez ’leba?

Hleb je ionako precenjen. Šalu na stranu, bilo koji pisac koji napiše svoju prvu „pravu“ rečenicu s idejom da će zahvaljujući njoj dostići nekakve titanske proporcije bogatstva i popularnosti definitivno nije sasvim u dosluhu sa mentalnim strujanjima svog okruženja. Naravno, nemam nikakva prava da govorim o stavovima drugih ljudi, ali svakako mogu reći šta je za mene istinski „benefit“ književnosti: ponekad vam na pamet padne ideja koja jednostavno mora da bude stavljena na papir i vi to i uradite. Toliko je jednostavno. Prave knjige – šta god one bile – moraju da se pišu isključivo radi toga da budu napisane, i svest da upravo to radi morala bi da bude jedina nagrada svakom piscu koji drži do sebe. Bilo koji drugi motiv nužno dovodi do srozavanja književnosti, i pisci takvih knjiga ne zaslužuju ništa drugo do da zauvek budu opisivani Volterovim rečima: „osrednji pisac koji nije bio osrednje umišljen“.

Kako doživljavaš sam čin pisanja? Postoji li zaista nešto svečano i uzvišeno u stvaranju?

„Svečano i uzvišeno“ deluje mi preterano romantičarski sročeno, ali savršeno sam svestan da mnogi umetnici svoje stvaralaštvo upravo tako doživljavaju. Pročitavši ovo pitanje, prvo što mi pada na pamet jeste citat Tomasa Mana (parafraziran, naravno, kako drugačije): „Pisac je neko kome pisanje pada teže nego drugima.“ Takođe mi na pamet pada svedočenje Maksa Broda o trenutku u kojem je Kafka prvi put video svoju zbirku Betrachtung nakon što je izašla iz štampe i bio toliko šokiran samom njenom pojavom da je molio da mu je maknu s očiju. Ako ova dva „izokolna“ odgovora nisu bila dovoljna, moram reći da na sâm čin pisanja nikad nisam gledao kao na nešto preterano uzvišeno, niti kao na nešto uopšte pozitivno. Najuzbudljivija etapa u nastanku jedne knjige, po mom mišljenju, jeste njeno zamišljanje, njeno planiranje i sve one ludosti koje piscu padnu na pamet kad je ideja pripovetke, romana, drame ili pesme taman toliko zaživela da se može komotno prežvakavati u mislima, ali ne dovoljno sazrela da bi se makar i njen najmanji deo mogao staviti na papir.

Tako nešto deluje mi razumljivo samo po sebi – izmaštano je uvek zabavnije od konkretnog. Koliko nam se puta desilo da pročitamo kratak opis nekog romana, oduševimo se, smislimo nekoliko mogućih načina na koje bismo želeli da se on odvija, da bismo se na kraju samo razočarali (šta drugo?) jer roman u našoj glavi nije bio onaj roman između korica knjige koju držimo. Tako je i sa pisanjem: ono zamišljeno retko kad bude i ono zapisano. Onda pisanje postaje sizifovski (naravno) trud da se od onih blistavih početnih klica izvuče nešto što može da prođe kao veštačko cveće. Od trenutka kada se olovka spusti na papir (prsti na tastaturu, šta god) slede samo kompromisi sa samim sobom. Ipak, ne mogu reći da ono „svečano i uzvišeno“ dolazi niodakle. Paralele između božjeg stvaranja čoveka i piščevog stvaranja književnog sveta toliko su očigledne da o njima najradije ne bih ni govorio. Razlika je, rekli bi neki, isključivo u materiji – bog stvara od gline, pisac od reči. Ali ni to nije preterana razlika. I glina i reči su savitljiva stvar podložna manipulisanju i vrlo korisna ako želimo da napravimo nešto što na prvi pogled lako zavara oko. To je, možda, najbolja definicija pisanja koju trenutno mogu da smislim: stvaranje vrlo prevrtljivom materijom. Da citiram Babelja: „Jednom rečju – dve reči.“

U okviru edicije Prva knjiga, Matica srpska je 2016. objavila tvoju zbirku priča, koja nosi naziv Stubovi. Kakva su to čvrsta utemeljenja koja određuju tvoju poetiku ovim naslovom? Koliko je zapravo važna takva vrsta potvrde koju ti je tada ukazala Matica sprska?

Da budem iskren, uopšte ne mogu da se setim zašto sam zbirci nadenuo takvo ime. Smatram da je loše, izrazito patetično i pomalo gadno. Svaki put kada ga se setim, nema mi druge nego da se tešim retroaktivnim ironičnim namerama – mogu da se pravim da sam zbirku nazvao Stubovi jer nijedna priča u njoj ne liči na onu pre i posle nje, i da tako čvrsta imenica poput „stuba“ služi samo kao parodija stilske i poetičke nesaglasnosti koja divlja u celom rukopisu. Ako bih sad morao da nagađam, rekao bih da je moj devetnaestogodišnji mozak uvrteo u svoje vijuge želju da od ove prve knjige napravi konstrukciju na kojoj će stajati ostatak građevine, tj. moje buduće knjige. Kao što rekoh u odgovoru na prvo pitanje, jedva da sam razmišljao o bilo čemu. Uopšte uzev, i dalje nisam zadovoljan tom knjigom, niti ću to ikad biti. Ali to kažem samo zato što verujem da svaki pisac mora da bude nezadovoljan svojim delom.

Umetnik koji je zadovoljan svojim delom može vrlo lako da upadne u jednu samozadovoljnu udobnost i da zbog toga bilo kakve ideje o unapređenju sopstvenog opusa naglavačke izlete kroz prozor. S druge strane, snishodljivo shvatanje sopstvenog dela gotovo da garantuje potrebu da naredno bude bolje, a ono nakon njega još bolje, pa sledeće još bolje itd. Da sam nešto veći cinik, možda bih rekao da je pisanje samo niz sastavljen od mržnje a onda pisac umre. Rekavši sve to, moram da istaknem da je činjenica da je Matica odlučila da me uvrsti u svoju ediciju bila od nepresušnog značaja za moje poimanje samog sebe kao pisca. Bio je to prvi trenutak u kojem sam dobio „opipljivu“ potvrdu da sve ono što sam dotad pisao može da se koristi za nešto više od zauzimanja mesta na memorijskoj kartici mog laptopa. Kad govorim loše o svojoj prvoj knjizi, to je isključivo kritikovanje samog sebe, nipošto sumnja u vrednosni sistem na osnovu kog Matica odlučuje koje rukopise će uvrstiti u pomenutu ediciju. Ako ikad postanem to što zovemo „afirmisanim piscem“, vrlo dobro znam da ću najpre Matici imati na tome da se zahvalim.

Priča Na pragu kraja napisana je virtuoznim stilom. Dominantna su konstantna poređenja i pripovedačeva promišljanja o istim. Zašto je važan ovaj postupak za tebe kao pisca? Junak tvoje priče odlazi na sever da poredi. Mnogi naši poznati pisci beže prema severu iz različitih, a opet istih razloga. Zašto Jovan Gavrilović ,,beži’’ svog junaka u hladnije?

Poređenja su dominantna u čitavoj zbirci, i to ne samo unutar samih tekstova. Priča „Dva slepca u četiri oka“ ne bi postojala bez filma Agnješke Holand Total Eclipse, koji se bavi odnosom Artura Remboa i Pola Verlena. „Jedan fragment“ za mene je nezamisliv bez „prljavog realizma“ Čarlsa Bukovskog. Tekst „Starca i njegovog pištolja“ do te je mere sličan čitavom nizu romana i pripovedaka Stivena Kinga da sam ubeđen da se ta priča graniči sa krađom. Pripovetka „Na pragu kraja“ donekle je inspirisana Eliotovom poezijom, ali je većinski zasnovana na iskustvima sa moja dva putovanja u Prag, kojim sam do te mere bio oduševljen da nije bilo druge nego da o njemu napišem jednu apokaliptičnu priču. U to vreme, u mojim kasnim tinejdžerskim godinama, poređenja su bila način da konkretizujem svoju koncepciju sveta, koja je, što je možda bilo naivno, podrazumevala da je „sve pod kapom nebeskom“ na neki način međusobno povezano, i da delići jednog fenomena neizostavno moraju da se pronađu u celini jednog drugog.

Tada sam bio opsednut kontekstima i vezama i sličnim stvarima. Danas pak nisam siguran da posedujem ikakvu koncepciju sveta, što je možda opet svojevrsna koncepcija sveta. Zato je taj „beg junaka u hladnije“ nekada za mene mogao da znači moj lični „pohod na mjesec“, odnosno potragu za kontekstom, koji mi ovih dana deluje isto onoliko utvarno koliko i nužno. Tomas Pinčon je na jednom mestu napisao da je jedino što je gore od mogućnosti da je sve međusobno povezano to da zapravo ništa nije povezano.

Prošlo je sedam godina od objavljivanja Stubova. Šta se od tada promenilo? Da li pišeš još uvek? Sanjaš li možda da ti jednog dana, kao tvom pripovedaču, stigne pismo od neke izdavačke kuće, samo bez onog obeshrabrujućeg ,,ali’’?

Od tada se promenio način na koji gledam samog sebe. U to vreme, kada sam imao samo devetnaest godina, smatrao sam samog sebe diletantom. Živeo sam većinski na Pou, Lavkraftu i Kingu, i retko kad sam čitao bilo šta drugo. U tih sedam godina gotovo da sam srastao sa Borhesovim opisom samog sebe, u kojem on kaže da sebe smatra prevashodno čitaocem, a tek onda piscem. Otkrivanje svetske književnosti, koje je za mene usledilo malo nakon objavljivanja Stubova, verovatno je najuzbudljiviji događaj koji sam dosad imao privilegiju da iskusim. Činilo mi se neverovatnim da neki neurotični, davno preminuli austrijski mizantrop napiše na desetine knjiga koje govore ono što se meni nalazilo u glavi i što ni na koji način nisam umeo da stavim na hartiju. A eto njih tamo, svih tih pisaca koji su živeli i pisali a da ja za njih nisam ni znao.

Čitanje je onda postalo jedan čitav pohod, jedna potraga za tekstovima koji će rezonovati sa mnom i sa kojima mogu da uspostavim makar iole recipročan odnos. Tada o tome nisam preterano razmišljao, ali zadnjih godina mi je sve jasnije da su svi ti pisci koje sam otkrivao i te kako uticali na način na koji pišem, i čak mi i pomogli da se nađem na tragu nečega što se, nadam se, može nazvati autopoetikom. Zato je odgovor na druga dva pitanja jedno entuzijastično „aha“.

Zamisli da celokupni književni svet mora da nestane, a ti si zadužen da sačuvaš samo jedno delo (ne za svet, već za sebe), koje bi delo izabrao?

Možda se to na osnovu ovog razgovora ne vidi, ali ja ne volim da pričam o stvarima koje ja pišem. S druge strane, o tuđim knjigama generalno ne mogu da umuknem. U pisce koji su mi najvažniji, i bez kojih ne bih mogao (niti želeo) da zamislim svetsku književnost, ubrajam sledećih šestoro: Tomas Bernhard, Franc Kafka, Peter Handke, Elfride Jelinek, Tomas Ligoti i David Albahari. Dok bi najrazumniji odgovor na ovo pitanje bio taj da bih sačuvao knjigu po nazivu „Kako ponovo uspostaviti književni svet“, takva knjiga, koliko je meni poznato, trenutno ne postoji, tako da mi preostaje sizifovski (ponovo) zadatak da od navedenih pisaca izaberem samo jednu knjigu. To bi, onda, najverovatnije bio Kafkin Proces. Kiš je svetsku književnost delio na pre i posle Borhesa, dok bih ja rekao isto to samo za Kafku. Njegova vizija sveta kao jedne bezlične i glupe mašine koja funkcioniše po sopstvenim pravilima i u koju je čovek uvek bačen da bi bio uništen za mene predstavlja poetiku sa kojom mi je najlakše da se saobrazim i koju po pravilu nalazim u svim knjigama kojima postanem opsednut. Onaj osećaj besmisla, apsurda i nekakvog začudnog zarobljeništva u sopstvenoj koži koji prožima književnost celog dvadesetog veka dugujemo ponajviše upravo Kafki. Zato ne mislim da grešim ako bih rekao da sačuvavši Proces za samog sebe ja njega tako čuvem i za ceo svet. Doduše, mogao je to da bude i Zamak. Ili „Preobražaj“. Ili „Brlog“. Ili „Umetnik u gladovanju“. Ili „Presuda“...

Autorka: Nevena Branković

Najnovije