foto: Miloš Simić/BOŠ
U svetu umetnosti retko se pamti onaj ko je stvara, veća se pažnja obraća na autentičnost stvorenog. Nekada se čini da je ostvarenje moglo da postoji i bez umetnika, samo ne bi imalo svoj format. Međutim, da li bismo bili toliko vešti da ga prepoznamo bez formata? Uloga posrednika između umetnosti i publike je jako važna, a fotograf Miloš Simić je odlučio da se oproba u ovoj ulozi.
Umetnost u obliku fotografije u modernom društvu je dosta prisutna, gotovo da se teško danas odvajamo od vizuelnog. Kada i kako si se ti prvi put susreo sa svetom fotografije?
Fotografijom sam počeo da se bavim pre oko desetak godina, sasvim slučajno. Naime, našao sam se na pravom mestu u pravom trenutku, a za sve je naravno ,,kriva" prelepa priroda koja nas okružuje – tamo je sve počelo. Tako je nastao prvi instagram profil dečak_iz_topole, koji je dostigao 22 000 pratilaca. Svojom greškom i nepažnjom izgubio sam profil, a nažalost i dosta fotogorafija. Kada sam odlučio da ponovo napravim profil, želeo sam da to bude nešto sasvim drugačije, da se izdvojim iz mase. Ovog puta profil je postao mesto stvaranja fotografija mojom maštom, tehnikom ,,fotomanipulacije", spajanje više fotografija u jednu. Fotografije na tom profilu su možda i kruna moje ,,karijere". Veliki broj tih fotografija je obišao svet, što na društvenim mrežama Instagram, Facebook, Twitter, Reddit, što po stranim izložbama. U međuvremenu sam, pored tog profila, otvorio i profil simicmilos95, koji je trebalo da bude isključivo privatni profil i tu sam delio svoje fotografije koje su bile ,,sirove" i bez obrade. Kako sam se ponovo vraćao fotografisanju, fotografije sa tog profila su bivale sve više deljene, sve više ljudi ih je videlo i nametala se činjenica da se i ovaj profil pretvori u prozor u svet, ovog puta naših predela, naše zemlje. Ono po čemu mislim da se izdvajam, jeste to što se trudim da moji radovi budu iz sasvim drugog ugla, nešto što do sada nije viđeno.
Nalik na bilo koju drugu vrstu umetnosti, delo donekle otkriva svog tvorca. Možemo li da govorimo o ,,produktu’’ a da ne govorimo o umetniku? Postoje li neki uzori od kojih crpiš inspiraciju?
Fotograf i fotografija su u neraskidivoj vezi. Ja sam u ovaj svet ušao slučajno, a onda mi je sve to služilo da zapravo pobegnem iz stvarnog sveta u svet mašte. Počeo sam da stvaram, a uz pomoć mašte su nastali najbolji radovi. Moj cilj je od početka bio to izdvajanje. Sada, kada ponovo fotografišem, često pre odlaska na određeno mesto, prvo izučim malo o njemu kako bih mu pronašao tu neku srž i povezao se sa njim, a ujedno i saznam šta je već fotografisano i potrudim se da zapamtim kako ne bih ponovio neki kadar koji već postoji. Može se reći da mi je jedan od uzora Rene Magritte, za koga se kaže da svojim delima natera ljude da se zamisle i razmisle o životu.
Tvoje fotografije uvek imaju neku priču. Kako dolaziš do njih? Jesu li to univerzalne priče ili konkretne? Postoje li neke posebne emocije prema nekoj od tvojih, a opet tuđih, priča?
Po pitanju priče oko mojih fotografija, može se reći da često imam ludu sreću da samo budem u pravom trenutku na pravom mestu i da tako nastanu neke od najlepših i meni najdražih fotki. A onda sama fotografija kaže više od reči i spontano dođe do te neke ,,priče". Kako bi došlo do ,,priče" koju želim da predstavim ( i pored toga što sama fotografija izgleda dosta dobro), a aparatom nisam uspeo da uhvatim detalj koji sam želeo, obavezno dodam taj ,,šlag na tortu’’, kako bi to postalo autentično i nešto po čemu će se prepoznati da je moje delo. Po pitanju emocija, posebno mesto imaju fotografije nastale na Oplencu, sa kog je sve i počelo. Uvek se rado vraćam tom mestu i uvek u meni budi posebnu inspiraciju, u bilo koje doba godine.
Najprimećeniju tvoju fotografiju mogli bismo nazvati Mirno idemo krivim putem, kako nju tvoje oko vidi van objektiva? Da li postoji uopšte fotograf van svog objektiva ili on tada postaje samo ,,publika’’?
Fotografija Mirno idemo krivim putem je, kao što sam i napisao u opisu na Instagramu, nastala pukom srećom . Ponovo dolazimo do toga da često imam puno sreće ili možda zapravo stvarno imam dobru moć zapažanja za neke detalje, da ne budem sad lažno skroman. Mada i pored činjenice da sam imao dosta sreće, napomenuo bih da sam na tom mostu ipak proveo 45 minuta bez pomeranja i da je nastalo tu dosta fotografija pre ove savršene. Ali i na njoj je dodat taj natpis po kom se ,,proslavila". Meni često te velike prazne površine daju ideju da ih iskoristim tako što ću dodati neki citat ili detalj koji će opisati tu fotografiju. Mislim da ta fotka baš opisuje današnje vreme i činjenicu da ovaj svet stvarno ide nekim krivim putem i da se gube prave vrednosti, a u težnji za nekim apsolutno manje bitnim stvarima često samo gubimo vreme, ljubav, ljude oko sebe. Retko ko i primeti neke takve detalje kao što je natpis na ovom tramvaju, baš zbog neke konstantne žurbe koja nas na kraju navede da pogrešno skrenemo.
Površno oko posmatrača bi primetilo motiv tramvaja i okarakterisalo ga kao ustaljeni motiv tvojih fotografija. Međutim, tramvaji su tu da dođu i prođu, čini se. Glavni akteri su unutar, ispred, pored i protiv tramvaja. Šta to otkrivaju ti glavni akteri?
Istina, kako tramvaji samo prolaze, tako i u životu sve dođe i prođe – i ljudi i sreća i tuga, svi tu budu i u tren oka nestanu, a mi često ne primetimo to. Upali smo u neku kolotečinu iz koje nikako da se izvučemo. Svi jurimo, žurimo i često te druge aktere i ne primetimo, ali mislim da tramvaj ima posebno mesto za sve te koji su u njemu, ispred njega, oko njega; da svi oni u trenutku kada uđu u tramvaj i sednu, konačno mogu da svoje misli puste i da odmore posle teškog dana, da konačno tu mogu da pokažu svoje prave emocije i da obezbede sebi da postoje samo oni u tom trenutku dok zamišljeno gledaju kroz prozor tramvaja.
Postoji nepobitna uslovljenost između stvaranja i stvorenog. Da li više uživaš u procesu ili rezultatu?
Na početku fotkanja i manipulacije, često sam zamišljao kako bih voleo da moja fotografija izgleda, a kada bih hteo to da napravim, nikada nisam bio zadovoljan rezultatom, dok sve što je bilo neplanirano, uvek je ispalo kao najbolja opcija (sve viralne fotografije su na taj način nastale). Međutim, kako godine prolaze, zacrtana ideja se sve više i realizuje.
Za kraj, možeš li da izdvojiš neku izložbu savremenog fotografa koja je na tebe ostavila veliki utisak ili pak da navedeš ime nekog umetnika iz sveta fotografije čiju bi izložbu želeo da posetiš?
Izložba koju bih želeo da posetim je izložba Franka Fontane, koji je jedan od najpoznatijih italijanskih fotografa, čijim stilom dominiraju prelepi italijanski pejzaži sa nestvarno plavim nebom i talasastim predelima. Voleo bih da posetim i izložbu Miloša Simića, koji će, nadam se, uspeti da je jednog dana i napravi.
Razgovor vodila: Nevena Branković
